У прилог уласка Хрватске у ЕУ, од Јасеновца до Олује (1941.-1995.)

Логоре и геноцид над Србима у Хрватској од 1941. до 1945. у детаље обрађује сајт: www.genocide-jasenovac.info

 

Историјска истина o Војводини

Идеја српског војводства у Хабзбуршкој царевини потиче још из 17. века, када је 1690. године цар Леополд I обећао Србима да ће имати војводу, што значи да ће имати и војводину. Погледајте комплетан текст овде...

 

Чији је Дубровник

Документ из 1898.

 

Емисија "Очи у очи са...", ТВ Мост (03.02.2006.)
Тема: "Новинарство -злоупотреба професије"
Гости: Рада Ђокић-Стојадиновић (новинар), Вјеко Радовић...


Емисија "Zeitgeist", ТВ Јесењин (15.03.2008.)
Тема: "Новинарством против Срба - интервју са Милијаном Балетић"
Гост: Милијана Балетић(новинар)...


Емисија: "Очи у очи са...", ТВ Мост (10.02.2006.)
Тема: "Социопатологија српског друштва - како се разболео народ"
Гости: проф. др Милан Брдар (филозоф - социолог), Никола Кусовац...


Емисија: "Очи у очи са...", ТВ Мост (07.10.2005.)
Тема: "ЕУ - Опроштени геноцид Хрватској над Србима"
Гости: Слободан Јарчевић (Влада Републике Српске Крајине у...


Емисија: "Очи у очи са...", ТВ Мост (02.12.2005.)
Тема: "КиМ - западна употреба ислама против Европе"
Гости: Његово преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј и проф. др...


МАПЕ "Стварање и распад Југославије (1914. - 1990.)"
Аутор: Милијана Балетић......

 


Емисија: "Очи у очи са...", ТВ Мост (28.10.2005.)
Тема: "Страдање СПЦ и Срба у Црној Гори - од Анте Павелића до Мила Ђукановића"...


Емисија: "Очи у очи са...", ТВ Мост (08.03.2005.)
Тема: "Судбина протераних Срба из Хрватске - довршени геноцид"
Гости: Рајко Лежаић (председник Скупштине РСК у прогонству)...


Емисија: "Очи у очи са...", ТВ Мост (21.06.2005.)
Тема: "Снимци злочина над Србима - Зашто су награђени сви који прикривају овај злочин"...


Емисија: "Очи у очи са...", ТВ Мост (05.04.2005.)
Тема: "Страдање Срба у Сарајеву - гробнице на три спрата"
Гости: Радован Пејић (шеф радног тима МУП РС за ратне злочине)...


Емисија: "Очи у очи са...", ТВ Мост (02.11.2004.)
Тема: "Нови светски поредак, право или сила"
Гост: проф. др Смиља Аврамов - експерт за међународно јавно право и...


Емисија: "Очи у очи са...", ТВ Мост (16.11.2004)
Тема: "Срби, вера и политика"
Гост: митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић...


Емисија: "Очи у очи са...", ТВ Мост (30.03.2004)
Тема: "Ко су Шиптари и шта се са њима хоће"
Гост: др Славенко Терзић...

ИСТОРИЈА СРПСКОГ ВОЈВОДСТВА – Идеја аутономије Војводине од 1690. до 2013. године

Пише Драго Његован

Идеја српског војводства у Хабзбуршкој царевини потиче још из 17. века, када је 1690. године цар Леополд I обећао Србима да ће имати војводу, што значи да ће имати и војводину. Срби су тражили да српски војвода буде гроф Ђорђе Бранковић, али њега су Аустријанци ухапсили и држали у кућном притвору, без икакве пресуде, све до његове смрти 1711. године.

У међувремену, за вицевојводу именован је Јован Монастерлија. После његове смрти, ни вицевојводска функција више није обновљена. Ипак, на основу више привилегија, Срби су у аустријској царевини имали специјални статус као национ, а то су плаћали својом улогом најбројнијег елемента хабзбуршке Војне границе. Многа права, која су требала да буду у домену војводе, пренета су на Карловачку митрополију и српске карловачке митрополите (и патријархе).

Српска Вовјодина

Идеја српског војводства реализована је 1848. године Мајском скупштином у Сремским Карловцима, када је проглашена Српска Војводовина, касније скраћено исказана као Српска Војводина. Тада је митрополит Рајачић постао патријарх, а пуковник Стеван Шупљикац војвода Српске Војводине. Главни одбор, као ратна влада Српске Војводине, организовао је територијалну власт на подручју Српске Војводине, а то су географски Срем, Банат, Бачка и Барања.

После разумљивог одуговлачења царских власти, које су увек играле на више карата, крајем 1848. године признате су одлуке Мајске скупштине у Сремским Карловцима: потврђен је избор патријарха, као и српског војводе. Али, царском одлуком није потврђена територија Српске Војводине.

Идуће године, после сламања мађарске побуне, до које је дошло уз руску помоћ, царском одлуком проглашено је на нешто другачијој али и широј територији Војводство Србија и Тамишки Банат као круновина, јер је аустријски цар себи узео титулу српског војводе. Ово је било велико достигнуће, јер је Беч територију Српске Војводине прогласио територијом Србије. Дакле, Срем, Банат, Бачка и Барања су територија Србије још од 1849. године.

На путу погодбе са Мађарима, као носиоцима државности Угарске, цар је 1860. укинуо Војводство Србију и Тамишки Банат, али идеју српске државности на овом подручју није могао укинути, као што је то Светозар Милетић у свом чувеном Туцинданском чланку и обнародовао.

Аустро – Угарском нагодбом из 1867. године разни народи Угарске, у којој су политички доминирали Мађари, а у којој их није било више од две петине (37%), почео је убрзани процес мађаризације којој су се једино Срби, а у каснијој фази и Словаци и Румуни, одлучно супротставили.

У сваком случају, док је Угарска постојала, тј. до 1918. године, Мађари нису прешли 50% учешћа у укупном становништву. Када су либерални Мађари 1918. прогласили Мађарску и њено отцепљење од Аустрије, истовремено су тзв. народности, тј. већина Угарске, прогласиле своје отцепљење и од Аустрије и од Угарске – и Чеси, и Словаци, и Румуни, и Хрвати, и Срби са подручја некадашње Српске Војводине, односно Војводства Србије и Тамишког Баната.

Присаједињење Србема, Баната, Бачке и Барање Србији

Тако је 1918. године, 25. новембра који мора да постане један од националних празника Србије и Срба као народа, донета одлука да се територија Срема, Баната, Бачке и Барање отцепљује од Угарске и да се присаједињује Краљевини Србији, не негирајући потребу стварања једне наднационалне државе – државе Срба, Хрвата и Словенаца, потоње Југославије. Како је то било могуће? Пре свега, после ослобођења територије Краљевине Србије, српска војска је посела и територије Срема, Баната, Бачке и Барање, све до демаркационе линије Београдског примирја од 13. новембра 1918. године. Она је то, у највећем делу, успела и пре потписивања примирја, и то на основу изричитог савезничког одобрења и наређења. Сви ти документи су објављени. Дакле, у условима нове слободе организовани су избори за Скупштину која ће демократски одлучити о судбини ових територија. Све је то организовао Српски народни одбор у Новом Саду, предвођен Јашом Томићем, који се пре тога вратио из мађарског заточеништва, као и Тихомиром Остојићем, Васом Стајићем и другим угледним Србима, али и Словацима и Русинима, те Буњевцима. На овим подручјима није било Немаца, Мађара или Хрвата који су били против напада Аустро-Угарске на Србију 1914. године.

На изборима за Велику народну скупштину Срба, Буњеваца, Словака и осталих Словена, на хиљаду становника биран је један посланик. Право да бирају и да буду биране имале су и жене – једино ту, и једино тада, у целој Европи. Из 211 општина изабрано је 757 посланика. Они су се у Новом Саду једногласно изјаснили да се Банат, Бачка и Барања присаједињују Краљевини Србији. Није било присаједињења Војводине Србији. Словенски народи и њихове територије су се присајединили Србији, што је признато од српске владе, а у ширем, југословенском решењу, и од међународне заједнице на Париској мировној конференцији 1919. године.

Тријанонским уговором из 1920. године новоформирана Мађарска, као држава у којој су Мађари први пут били већина, признала је своје границе према свим околним земљама. У међуратном периоду у Мађарској се јавио мађарски иредентизам, јер су Мађари сматрали да је Угарска и Мађарска исто, а нису исто. Мађарска није сукцесор Краљевине Угарске.

Свима је познато да је Југославија изграђена на принципу јединства, и чак идентитета, три једноплемена народа: Срба, Хрвата и Словенаца. Сви остали су били националне мањине, словенске и несловенске. Будући да је ситуација била много сложенија, бар што се јужних Словена тиче, та држава није имала толико ургентан мањински проблем, колико међуплеменски проблем конститутивних племена, народа, нација.

Свима је такође познато да је краљ Александар Карађорђевић форсирао интегрално југословенство, највише на уштрб српских националних интереса, после скандалозног оружаног обрачуна у Скупштини између српских и хрватских посланика, када је један српски посланик (Пуниша Рачић, иначе Црногорац) усмртио неколико хрватских посланика, а међу њима и накнадно умрлог Стјепана Радића. Након смрти краља Александра, а под намесништвом кнеза Павла, ова држава је стално „лелујала“. Није се најбоље снашла ни пред надирућим немачким нацизмом Адолфа Хитлера. Подсетимо се да су краља Александра – који се зарад југословенства и Југославије одрекао и српске краљевине и свог изворног српског краљевања – убили хрватски сепаратисти, бугарски шовинисти и мађарски иредентисти, уз помоћ италијанских фашиста и немачких нациста. Краљ Александар је прва жртва фашизма/нацизма.

Дунавска бановина

За време Краљевине Југославије постојала је Дунавска бановина. Њено седиште је био Нови Сад. Тада се Нови Сад развио као важан географски гравитациони центар – економски, индустријски, културно и општецивилизацијски – важно место у данашњој Аутономној Покрајини Војводини Републике Србије. Тада је изграђена зграда коју неки хоће да прикажу како није седиште Дунавске бановине или по пројекту Устава из 1849. седиште Српског Војводства, већ главни град безимене, ненационалне Војводине. А шта је Дунавска бановина? Ништа друго него некадашња Српска Војводина, односно Војводство Србија у нешто измењеном географском одређењу. Суштина је иста. Одреднице „деспотовина“, што је предлагано и 1848. године, „војводовина“ или „војводина“ су опште одреднице. Такве постоје и у другим државама, нпр. Пољској. Њихова суштина је у њиховој дефиницији, а то значи одређењу битног – а то је да је реч о „Српској Војводини“ или „Војводству Србији“. Нигде нема војводине или војводства а да се не зна чије је то, коме то припада, национално или државно.

Доба нацистичке окупације

Да није било напада нацистичке Немачке, њених сателита и домаће пете колоне, Краљевина Југославија би опстала, модификовала би се, процес федерализације би био усавршен и можда довршен, на задовољство свих њених конститутивних народа, националних мањина, етничких и верских група. Али, напад нациста на Југославију се углавном показао као напад на Србе и српску државност. Само су Срби, војни заробљеници, задржани у заробљеничком статусу.

За време Другог светског рата Србија као држава није постојала, за разлику од Хрватске (НДХ), Албаније, Црне Горе итд. Где је тада била наша вајна Војводина? Да ли су Немци хтели аутономну Војводину у систему Трећег рајха? Да ли су Мађари хтели Војводину у оквиру Хортијеве Мађарске? Да ли је НДХ хтела да да аутономију Срему, где су Срби одвајкада били већина? Има ли неко за ова питања потврдне документе? Нема! Једино је тадашња Румунија рекла да се са Србијом у Паризу 1919. године разграничила, и да неће дозволити да српски Банат окупирају Мађари.

Данашња Војводина је тада раскомадана између немачких, мађарских и хрватских освајача (усташа, нациста, фашиста), тј. раскомадана је Дунавска бановина. Ко су биле жртве? Срби, Јевреји и Роми. Треба ли рећи ко је то радио, тј. ко је те масовне злочине чинио?!

Ко је дигао устанак против освајача и њихових помагача? Дигли су Срби национално и комунисти (Срби, Мађари и остали) интернационално, то јест просовјетски јер устанка није било пре нацистичко-немачког напада на Совјетски Савез.

Устаници у Банату, као и у Бачкој, су брзо ликвидирани. Устаници у Срему, где је била српска већина становништва су опстали, иако су морали бежати у српска подручја Босне. Не треба да се лажемо, сремски партизани нису ишли у муслиманска и хрватска подручја Босне где је владао основни принцип НДХ – уништити Србе.

Из борбе сремских партизана и политике КПЈ, предвођене Јосипом Брозом Титом, произашао је Главни народно-ослободилачки одбор Војводине, крајем 1944. године, будућа влада АП Војводине. Осим Срба, нешто комуниста, те малог броја припадника националних мањина – комуниста, у НОП Војводине нису учествовале масе Мађара, Немаца, Словака и других мањина. Они су се прикључили НОП-у када су морали – после совјетског и партизанског заузимања територије данашње Војводине. Националне мањине су имале жртве у борби против нациста, али тек од краја 1944. године.

Аутономија Војводине после Другог светског рата

Свима је познато да је на Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу 29. новембра 1943. проглашена нова југословенска држава као заједница шест република и пет народа: Срба, Хрвата, Словенаца, Македонаца и Црногораца. О аутономним покрајинама није било речи. Шеста република, географски централна, Босна и Херцеговина била је и српска, и хрватска и верско-муслиманска. Касније је дошло до реализације политике КПЈ, предвођене Хрватима и Словенцима, о сламању српске хегемоније у Југославији образовањем две покрајине у оквиру Србије као федералне јединице Демократске Федералне Југославије. Али не и у Хрватској или Македонији, где су постојали истоветни етнички разлози – мешовит састав становништва. Да ли се зна да је Моша Пијаде, када је предложио Титу да се успостави српска Крајина као аутономна област у Хрватској, био кандидат за стрељање? О аутономији Албанаца у Македонији, а камоли Срба, нико није смео ни да изнесе предлог.

Аутономија Војводине била је популарна парола у доба НОБ-а. Та парола је била усмерена против НДХ (у Срему), против Хортијеве Мађарске (у Бачкој и Барањи) и против Немачке и домаћих Немаца (у Банату). Она није била усмерена против Србије. Србије као државе тада није ни било.

Зашто су Срби партизани, а међу партизанима су Срби били већина, прихватили идеју о аутономији Војводине? Само зато што је та аутономија била у Србији, а не у некој другој републици, нпр. Хрватској. У некој трећој није могла ни бити. Познато је како су се сремски комунисти супротставили наређењу Врховног штаба НОВ и ПОЈ да постану део III хрватске зоне НОП-а одласком у српске крајеве Босне да се тамо боре против усташа и нациста (тј. Хрвата и Немаца).

Свима је познато да је у оквиру Комунистичке партије Југославије пред Други светски рат, на основу одлука Дрезденског конгреса, постојала Комунистичка партија Хрватске и Словеније, те Покрајински комитети КПЈ за Србију, Војводину, Црну Гору и Боку, Македонију и Босну и Херцеговину. КПЈ је на основу ове шеме организовала нову Југославију, јер је у партизанском покрету имала одлучујућу улогу. Не треба заборавити да је КП Хрватске, под А. Хебрангом, признавала НДХ као државну творевину, а не само као нацистичку импровизацију. Побуна сремских партизана крајем 1942. године против комунистичког признавања НДХ као државе исказано је одласком у Босну да се боре против те исте НДХ.

Ипак, комунистичка линија о успостављању Војводине као аутономије се морала извршавати. Зато је формирање војвођанских органа НОП-а (ГНОВ, АФЖ-а и других) као аутономних каснило. Они су формирани пред ослобођење или после ослобођења војвођанских територија. У данашњој Војводини није било војвођанског скупа типа земаљског антифашистичког већа, тј. одлуке о својој аутономији за време окупације. Била је директива Ј. Б. Тита.

После партизанског заузимања територије данашње Војводине, успостављена је Војна управа за Банат, Бачку и Барању, на челу са генералом Антом Рукавином, Хрватом, буњевачким ренегатом. Зашто? У ослобођеном Срему лако је било успоставити „народну власт“, а Сремски фронт је још трајао на Босуту. Осим Срба, и нешто Словака и Русина, ко је у Бачкој и Банату, па и у Барањи, хтео да буде „народна власт“? Немци су били за Хитлера, Мађари за Хортија, Румуни се нису ни питали. НОП је хтео да из Војводине, и Југославије, протера све Немце и Мађаре. Од протеривања Мађара је одустао после састанка Тита и Ракошија јануара 1945. године под Стаљиновим утицајем – јер у Мађарској треба да победи социјализам, па му нове избеглице са југа у томе неће помоћи.

Формирање покрајинских органа власти у Војводини диктирала је Комунистичка партија Југославије. Када су бирани и на основу ког изборног закона посланици (тј. изасланици) народа Војводине који су крајем јула 1945. године изрекли поновно присаједињење Војводине Србији? И ко је и на основу ког акта одредио да су сви „изасланици“ ове Скупштине представници „народа Војводине“, када се зна да су и у Краљевини Југославији, а и касније у СФРЈ, Мађари, Словаци, Румуни, Русини итд. уживали статус националних мањина КПЈ?

Уосталом, познато је да међународно право није признало резултате окупаторске политике нацистичких сила, тако да је после Другог светског рата све морало да се врати у пређашње стање. Нису националне мањине Југославије постале народи, већ су и даље остале националне мањине, па тако и у Војводини као Аутономној Покрајини Републике Србије. Стога, ова аутономија нема међународно-правни карактер, већ унутрашњи, српско-уставни и законски карактер. Без обзира што је на трећем заседању АВНОЈ-а (10. августа 1945. у Београду) с одобравањем примљена одлука о присаједињењу Војводине (Срем, Банат, Бачка и Барања) федералној Србији, аутономија Војводине је, у уставно-правном и законском смислу, успостављена тек септембра месеца 1945. године одлуком Скупштине Републике Србије у форми закона. Дакле, ниво, димензије и остале карактеристике аутономије Војводине, као интегралног дела Србије још од 1918. године, предмет су законског регулисања Скупштине Србије. Међународне аспекте суверенитета којег је Србија као држава пренела на југословенску федерацију (ДФЈ, ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ), односно ДЗ СЦГ, Србија је изворно задржала, што је потврђено и Уставом РС из 2006. године.

(Извор: Фонд Слободан Јовановић)

 

 

 

 -

                  Најџел Фериџ o ЕУ

     Британски посланик у Европском парламенту Најџел Фериџ, без задршке и осећања инфериорности, на сваком месту износи свој став о ЕУ! Омиљена његова тема су и председник Европског савета Херман Ван Ромпеј и председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо и немачка канцеларка Ангела Меркел и евро, којега је сахрањивао више пута, и сва она „величанства“ Европске уније пред којима тако понизно клечи власт Србије!.