СТРАДАЊЕ ЦАРСКЕ ПОРОДИЦЕ РОМАНОВ
                      (ИСТОРИЈА КОЈА СЕ ПОНАВЉА)

          Тешко да се данас може исправно и у потпуности сагледати политички тренутак без познавања блиске прошлости у последњих макар 100 година. Ауторски текст "Одмазда" професора, преводиоца руског језика и познаваоца руске историје Зорана Буљугића, који износи чињенице и глобалну политичку позадину убиства царске породице Романов, у многоме, ма колико то чудно звучало, и те како објашњава тренутну политичку ситуацију хладног рата и блоковске поделе света!  У ауторском тексту "Одмазда" поименично су наведени сви учесници злочиначког чина и међународна политичка позадина.

          Интересантно је и да су сви злочинци трагично завршили! У оквиру овога текста имамо и превод исповести руског "Гаврила Принципа" Бориса Коверде који је извршио атентат на једног од злочинаца званог Петар Војков (право име Пинхус Лазаревич Вајнер).

          Тек онда када се прочита текст професора Буљугића, постаје јасно зашто сам сматрала да он мора бити објављен на овоме сајту!

 

 

Зоран Буљугић:

ОДМАЗДА

 

Али Давид рече Авеси: не убијај га; јер ко ће, подигавши руку на помазаника Господњег, остати некажњен? (1 Цар. 26,9).

 

20. јула 1914. године цар Николај Други је издао манифест, то јест, објаву рата, којом је Русија потврдила своју историјску улогу заштитнице словенских и православних народа, а посебно своје најверније савезнице Србије.

Рат је дочекан с великим ентузијазмом и патриотизмом какви нису давно виђени, а цара су одушевљено дочекале велике масе народа у Москви. У тим тренуцима Николај Други је доживео да види оно о чему је толико сањао: потпуно јединство и једнодушност народа и цара. Али након почетног одушевљења и брзог напредовања руске војске уследили су порази и отрежњење од ратног заноса. Недовољна спремност Русије за рат доводила је до огромних губитака на фронту и до несташица у позадини. Страна агентура је вешто водила пропаганду изазивајући незадовољство, пометњу и дезертерство. Да би неутралисала свог ривала на источном фронту и избацила га из рата Немачка је у оном чувеном пломбираном вагону из Швајцарске увезла у Русију бацил револуције – руководство бољшевичке партије на челу с Уљановом-Лењином. Дозволу да овај воз прође преко немачке територије добио је извесни Александар Парвус, чувени „банкар револуције“. Како о њему пише Едвард Радзински у својој књизи „Николај Други: живот и смрт“, из које потичу многи цитати у овом тексту, била је то фантастична и закулисна личност, социјал-демократа који је сањао о светској револуцији и том својом идејом извршио огроман утицај на Троцког, и истовремено био агент немачке и турске специјалне службе, осим тога генијални шпекулант и милионер, власник дворца код Берлина и замка у Швајцарској, где су у оргијама које су подсећале на оне староримске учествовале најпознатије проститутке Европе. Али Парвус није био једини заинтересовани за „демократске промене у Русији“. Данас више ни за кога није тајна да су познати амерички банкари с Волстрита  (најпознатији је био Јакоб Шиф) уложили оргоман новац у победу обе револуције из 1917. године, а касније су наставили да помажу одржавање бољшевика на власти. Парвус се повезао с Лењином и омогућио му да се усред рата докопа Петрограда у којем ће подићи револуцију.

Заједно с Лењином у вагону су путовали његова жена Надежда Крупска и његови најближи сарадници – Зиновјев, Радек, Шљапњиков (скоро све њих ће кроз 20 година уништити Стаљин). Све су то били одабрани „професионални револуционари“, како је то пропагирао њихов вођа, политички авантуристи с мрачним биографијама и још мрачнијим психопатским структурама личности, који су охрабрени успехом фебруарске револуције журили у Русију да освоје власт по сваку цену, па макар пролили море крви.

Верни свом „пролетерском интернационализму“ и Марксовој пароли да „пролетер нема отаџбину“, од самог почетка рата Лењин и његове присталице су били за пораз своје земље, сматрајући да ће он довести до рушења државног поретка и дуго очекиване револуције у Русији. Сањали су да рат против Немаца претворе у грађански рат, када ће војници окренути оружје и уместо Немаца почети да убијају своје суграђане – „експлоататоре“... и у томе су успели. Ето зашто је Парвусу успело да убеди немачке власти да дозволи бољшевицима пролаз преко територије Немачке.

Након великих неуспеха током прве две године рата против Немачке, изазваних лошом организацијом и руковођењем, Русији је ипак успело да крајем 1916.године стабилизује фронт. Добијено је ново наоружање, снабдевање је знатно побољшано, на чело армије су дошли способни официри. Као главнокомандујући Руском армијом цар је заједно с генералима на пролеће 1917. године припремао велику офанзиву која је требало да зада одлучујући ударац Немачкој и тиме убрза победу Антанте у Великом рату који би се вероватно и завршио исте године. Али све те планове је пресекла фебруарска револуција. Знајући да не могу победити православну и традиционалистичку Русију на бојном пољу, западни центри моћи, а пре свега Британија и САД, улагали су огромне напоре да у Русији подигну револуцију. Зато је Британија настојала да изазове светски рат у којем ће и Немачка и Русија бити поражене, а Британија заједно са САД изаћи као једине победнице.

Уочи Великог рата Русија је за 400 тона злата наручила од Британије 1 милион пушака и 5 милиона тона муниције. Није добила ништа, али злато је остало у Енглеској. Када су 1916 године руске трупе генерала Брусилова направиле дубоки продор на Блиском Истоку и стигле надомак Багдада, и када су се друге руске трупе нашле пред Цариградом, Британија је настојала да спречи опасност да Руси заузму Босфор и Дарданеле и зато је британска обавештајна служба и организовала фебруарску револуцију. Енглези су врло добро знали да би победничка Русија након завршетка рата добила пола Европе. Амерички генерал Хаус је писао: „Ако победе савезници, то ће значити владавину Русије на европском континенту. Али и победу Немаца сматрам крајње непожељном. Одатле следи закључак: мора да победи Антанта, али без Русије“. Овај план су подржале велике банкарске корпорације иза којих је стајао Ротшилд.

Постојао је још један јак разлог за уклањање Романових. Енглези су, изазвавши револуционарни хаос, тежили да се докопају огромног царског злата. Током грађанског рата разне окупационе војске, као и британски агенти којих је било и међу „црвенима“ и међу „белима“, будући да је и једнима и другима било потребно оружје које су куповали златом, омогућили су да се 4000 тона злата отпреми у Енглеску. Да правни наследници царске породице не би затражили натраг то злато, агенти МИ6 Свердлов и Троцки су уништили царску породицу Романових.

Но и немачка обавештајна служба је уложила велики новац у подизање револуције плаћајући властољубље и користољубље руских политичара у Думи, те појединих министара и генерала који су издали свог Господара којем су се заклели на верност. У издаји су учествовали чак и неки цареви рођаци, чланови династије Романов. Немачка обавештајна служба је ширила гласине и дезинформације о тобожњој издаји у врху власти, о томе да је царица одавала војне тајне непријатељу зато што је била Немица. Злоупотребљавајићи незадовољство које је потмуло врило у народу, издајници су уз подршку немачких агената најпре изазвали вештачку несташицу хране, покренули масовне штрајкове и на крају побуну војске против цара. Николај Други је остао потпуно сам, препуштен суровој стихији историје.

„Са свих страна видим само издају, кукавичлук и лицемерје“ – резигнирано је написао цар Николај Други Романов у свом дневнику након изнуђене абдикације почетком марта 1917. године. Он се у име своје и свог болесног сина Алексеја одрекао престола у корист свог млађег брата Михаила који је одбио да прихвати ту понуду. Одрицањем од престола којим је његова породица владала од 1613. године цар Николај се надао да ће они који су желели да се он удаљи умети да доведу рат до победе и да неће уништити Русију. Није желео да због њега буде проливена и једна кап руске крви. Велики гест узвишене и племените природе једног монарха који је имао претерано развијено морално осећање, који је патио од претеране моралне осетљивости и скрупулозности у страшном времену у којем је била потребна огромна енергија, одлучност, па и суровост. Да их је Николај Други имао вероватно према њему и Русији потоња судбина не би била тако сурова и трагична. У његовом карактеру се све више испољавала слабост воље и фатализам, као и све већа подложност јаком утицају његове жене која је тонула у ирационалну мистику и слепо веровала да ће „свети старац“ из народа спасти њену породицу, династију и Русију. Под њеним утицајем Николај је доносио погрешне или закаснеле одлуке. Слом се ближио и више нико није могао да га заустави.

Одрицањем од престола почела је Голгота царске породице. По наређењу Привремене владе на челу с Керенским она је заточена најпре у Царском селу, а затим протерана у Тобољск и смештена у кућни притвор. Ово је била лукава идеја Керенског који је знао да ће царица то прихватити као прст судбине, јер је њен „свети старац“, Григорије Распутин, био родом из Тобољска.

У пролеће 1917. године Привремена влада је водила преговоре о одласку царске породице у Енглеску. Очекивало се да ће савезница Русије примити најближе рођаке енглеског краља Џорџа. Но премијер Лојд-Џорџ је саветовао краљу да не пружа политички азил Романовима како би животима својих рођака купио „популарност у очима леве Енглеске“. Преговори су били фарса, јер су обе стране унапред знале да су Романови већ били осуђени. Британска лицемерна и подмукла политика се правдала ставом да не жели да тобоже повређује осећања Руса који су подигли револуцију против „издајника“ и „крвавог диктатора“. „Искрено се надамо да енглеска влада нема никакву намеру да пружи уточиште цару и његовој жени... То ће дубоко и праведно погодити осећања Руса који су били принуђени да организују велику револуцију зато што су их они непрестано издавали садашњим нашим непријатељима“ – овако је писао „Дејли телеграф“.

На молбу краља Џорџа поведени су преговори с Француском о пресељењу Романових у Париз, иако је добро знао да републиканска Француска никада на то неће пристати.

За све време њиховог заточеништва није било ниједног озбиљног покушаја завере у циљу њиховог ослобађања. Усамљени и беспомоћни, опкољени нарастајућом мржњом и равнодушношћу, они су храбро кренули у сусрет свом неизбежном страдању.

Краткотрајна власт потпуно неспособне масонске „либерално-демократске“ Привремене владе била је само припрема за нову револуцију, тачније, државни удар који су извели бољшевици. Бивши император је сада доспео у руке комунистичког диктатора Лењина којем се најзад остварио стари сан да се освети за смрт свога брата који је обешен као револуционарни терориста.

Као носиоци отворено сатанског и антихристовог начела, бољшевици су врло добро познавали колективне архетипе руског народа. Зато им није било довољно да просто укину монархију, они су одлучили да у корену сасеку сваки покушај њене обнове, да је дословно физички ликвидирају, да побију све могуће претенденте на руски престо.

Планско истребљење целокупног царског дома Романових започело је 13. јуна 1918. године, када су у граду Перму убијени велики кнез Михаил Александрович и његов секретар Брајан Џонсон, британски држављанин. Након стрељања њихова тела су спаљена у пећи.

У априлу 1918. године, док су белогардејци транссибирском пругом напредовали према Тобољску, Лењин је наредио да се царска породица пресели у Јекатеринбург у кућу Ипатјева, месног трговца. Педесет три дана проведена у тој кући за њу су се претворила у морално мучилиште. Услови су били затворски, ухапшеници су били потпуно одвојени од света, трпели су материјалну оскудицу, поруге, увреде и свакодневна ситна кињења стражара. У кући је било неиздржљиво загушљиво, јер им је било забрањено да отварају прозоре. Али јака и дубока вера је царским заточеницима помагала да све то стрпљиво подносе. Дане су проводили у читању и молитви. Било им је дозвољено да примају свештеника који је недељом служио литургију.

Почетком јула на чело гарде која је чувала кућу дошао је Јаков Јуровски (право име Јанкел Хаимович), вођа локалне бољшевичке полиције. Два дана касније из бољшевичке централе у Москви стигао је емисар с наредбом да бивши цар нипошто не сме пасти у руке Беле гарде. Монархистима су се придружиле и чешке снаге од 40 хиљада људи, које су брзо напредовале према Јекатеринбургу. Лењин, Свердлов и Зиновјев су одавно намеравали да ликвидирају последњег цара, али су, због могућег пада бољшевичке власти у време велике офанзиве белих, настојали да остану званично неумешани у овај злочин тако што ће уралски Совјет донети ту одлуку, тобоже, на сопствену иницијативу. Стрељање се морало извршити уколико Јекатеринбург падне у руке белих. У том случају би сва кривица пала на непосредне организаторе и извршиоце. Били су то председник Уралске ЧК Фјодор Лукојанов, чланови президијума Уралског Совјета А. Белобородов, Ф. Голошчокин и Г. Сафаров, док су непосредни извршиоци погубљења били командант Ипатјевског дома Јаков Јуровски, комесар Петар Јермаков, стражар Павле Медведев, чекиста Григориј Никулин, Петар Војков и неколико Летонаца и Мађара међу којима је, према неким изворима, био и Имре Нађ, будући вођа мађарске побуне из 1956 године кога су совјетски војници стрељали без суда у Будимпешти. Било је укупно дванаесторица извршилаца – све фанатици, криминалци и убице. Званични телеграм Уралског совјета о стрељању Романових је гласио: „Због приближавања непријатеља Јекатеринбургу и открића од стране ЧК велике белогардејске завере која је имала за циљ отмицу бившег цара и његове породице... одлуком президијума обласног Совјета у ноћи између 15. и 16. јула стрељан је Николај Романов. Његова породица је евакуисана на сигурно место. Тим поводом издајемо следеће саопштење: Због приближавања контрареволуционарних банди црвеној престоници Урала и могућности да крунисани џелат избегне народни суд... президијум обласног Совјета је, извршавајући вољу револуције, донео одлуку о стрељању бившег цара Николаја Романова који је крив за безбројна крвава насиља над руским народом...“ Да би се јавност заварала и умањио злочин наведен је погрешан датум (царска породица је стрељана у првим сатима 17. јула) као и обавештење да су чланови породице бившег цара тобоже евакуисани. За разлику од Луја Шеснаестог и Марије Антоанете којима је уприличено макар и формално суђење, цар је погубљен без икаквог суда, јер му се не би могла доказати никаква кривица. Но он је морао умрети, јер бољшевици нису признавали никакве цивилизоване правне норме него само слепу вољу своје револуције којој су, подстицани својом демонском класном кржњом, као каквом Молоху приносили на жртву милионе невиних људи.

Тих последњих дана њихове жртве су знале шта их чека и припремале су се за страдање. Како је касније сведочио свештеник Сторожев, царски мученици су били тихи и одсутни духом и као да више нису били ту. Они су духом већ били у вечности. На последњој литургији цела породица је клекла певајући уместо причесног кондак „Са светима упокој, Христе, душе слугу Твојих“ и тако себи одслужила опело.

Јуровски је лукавством одвео чланове породице и њихову верну пратњу у подрумску просторију како би се, наводно, заштитили од пуцњаве беле армије. У суседној просторији их је чекао спреман казнени одред. Пошто су у јавности кружиле гласине о њиховом покушају бекства командант Ипатјевског дома је објаснио да ту треба да их фотографишу и након тога објаве ту фотографију као доказ да царска породица није побегла.

Невероватно је много коби било у судбини те породице. Страшна ноћ између 16. и 17. јула је била завршница у низу догађаја обележених мистичним бројем 17 који се сувише често понавља да би се могао схватити као чиста случајност. 17. октобра 1888 је воз искочио из шина и тада је Николај чудом остао жив. 17. јануара 1895 се неуспешно први пут показао у руској јавности. Прво крвопролиће догодило се за време његовог крунисања 17. маја 1896. 17. октобар 1905. године означава крај самодржавља, тога дана ће он потписати Манифест о првом руском уставу. 17. децембра 1916 – убиство Распутина. 1917. година – крај његове империје. 17. јула – погибија њега самога и његове породице...

Мирно и ћутке породица се постројила ради групне фотографије. У првом реду су седели царица и царевић Алексеј, цар и царевне су стајали. У другом реду је стајала послуга. И тако постројеним Романовима Јуровски је, како се касније хвалио, прочитао пресуду. „Одреду је унапред било одређено ко у кога треба да пуца и наређено је да се пуца право у срце како би се избегла велика количина крви и завршило с њима што пре...“ – писао је он. Током читања пресуде, Николај се најпре окренуо леђима према одреду, а лицем према породици, а затим се, тргавши се, окренуо према команданту с питањем: „Шта? Шта?“ Прочитавши пресуду, Јуровски је одмах извадио пиштољ и пуцао у цара. Јермаков се касније сећао последњих царевих речи пред погубљење: „Ви не знате шта чините“. Биле су то оне исте речи које је Господ Исус Христос са крста упутио својим убицама: Оче, опрости им јер не знају шта чине. Царица је покушала да се прекрсти, али је пала покошена хицима. Убице су затим испалиле огроман број метака у цара и царицу који су лежали мртви на поду. Али велике кнегиње нису могли никако да убију: меци су на чудан и необјашњив начин одскакали од њихових тела и летели по соби. Касније се испоставило да су оне у својим стезницима дуго времена стрпљиво ушивале драго камење које се претворило у прави оклоп. Морали су да их дотуку бајонетима. Убице је такође ужаснуло и то што царевића Алексеја дуго нису могли да убију – и након много испаљених хитаца показивао је знаке живота, док и њега нису дотукли пуцњевима у главу. Тресући се од страха, настојали су да што пре опљачкају своје жртве, одвезу њихове лешеве и униште их, а у Ипатјевском дому уклоне сваки траг злочина.

Свети исповедник патријарх Тихон је одмах после цареубиства одржао проповед у московском саборном храму и рекао: „И ево ми смо, на несрећу и срамоту нашу, доживели време када очигледно нарушавање заповести Божијих не само да се више не сматра грехом, него се и оправдава као законито. Тако је ових дана почињен ужасан злочин: стрељан је бивши Господар Николај Александрович... Ми морамо, покоравајући се учењу Речи Божије, да осудимо ово злодело, иначе ће крв стрељанога пасти и на нас, а не само на оне који су га починили... Нека нас због тога називају контрареволуционарима, нека нас трпају у затворе, нека нас стрељају. Ми смо спремни да све то претрпимо у нади да ће се и на нас односити речи Спаситеља нашега: 'Блажени они који чују реч Божију и држе је'“.

Сутрадан, 18. јула 1918 убијен је низ најближих рођака Николаја Другог у Алапајевску, граду удаљеном 140 км од Јекатеринбурга. Група „револуционарних радника“ Невјанске и Верхње-Сињачинске фабрике одвела је ухапшене далеко у шуму и након батинања убацила их у напуштено рударско окно. Жртве су живе бачене у дубоко окно, где су неколико дана умирале од рана и глади. Изузетак је био велики кнез Сергеј Михајлович који је пружио отпор и био стрељан. Мученички су страдали: Јелисавета Фјодоровна, настојница Марто-Маријинске обитељи милосрдних сестара, рођена сестра царице Александре Фјодоровне и супруга великог кнеза Сергеја Александровича, рођеног брата цара Александра Трећег; велики кнез Иван Константинович, велики кнез Константин Константинович, велики кнез Игор Константинович, велики кнез Владимир Павлович, велики кнез Сергеј Михајлович. 27. јануара 1919. године су у Петрограду, у дворишту Петропавловске тврђаве стрељани познати научник историчар велики кнез Николај Михајлович, велики кнез Павле Александрович, велики кнез Дмитриј Константинович и велики кнез Георгије Михајлович. Њихово убиство бољшевици су правдали осветом за убиство у Немачкој комуниста Карла Либкнехта и Розе Луксембург.

Бољшевици су настојали да на сваки начин прикрију ове вапијуће злочине и да затру свако сећање на своје жртве. Тако је Борис Јељцин, који је стајао на челу градског комитета партије наредио да се, због култа који је настао у народу, за неколико дана сруши Ипатјевски дом у Свердловску (Јекатеринбургу) у септембру 1977. године.

Руска загранична православна Црква је канонизовала Романове још 1981 године, а Московска патријаршија 2000 г. Тек девет десетлећа након убиства, у октобру 2008 г Врховни суд Русије је царске мученике прогласио жртвама незаконите политичке репресије и званично их рехабилитовао.

Занимљива је и поучна каснија судбина учесника убиства: скоро сви ови џелати су завршили трагично. На сву срећу, револуција увек „једе своју децу“. Свердлов је надживео своје жртве свега пола године. Фјодор Лукојанов је ускоро, 1919 године оболео од тешког нервног растројства које га је мучило читав живот. Бивши председник Уралске ЧК је умро 1947 године, уочи тридесетогодишњице ипатјевске ноћи и сахрањен је у Перму. Александар Белобородов је 30-их година постао народни комесар унутрашњих послова РСФСР и тешко је оболео од рака грла. Сада је то био болестан, несрећан човек који је с муком гутао течну храну. Али то још није би крај његових мука. Крај га је чекао 1938 у Лубјанки: јадан и немоћан, вукао се придржавајући панталоне које су му спадале. У тим тренуцима ће спознати много тога... па ће, прошавши све муке пакла кренути к својем последњем зиду – зиду за стрељање... Тако је овај злочинац с метком у грудима дочекао 20-годишњи јубилеј убиства царске породице. А затим је дошао на ред и Голошчокин. Био је то типичан лењинац огромне енергије, организатор бољшевичких кружока, учесник мноштва експропријација, сурови џелат са извесним цртама дегенерације. Када је долазио у Москву, увек је одседао у стану свог пријатеља Свердлова. После сваког партијског конгреса се успињао степеницу више и све ближе смрти. Постао је члан ЦК и главни државни Арбитар при Совнаркому да би 40-их година испунио сав програм „кремаљских господара“: ГУЛАГ, стрељање и безимена заједничка гробница – јама засута земљом.

Такође су стрељани и завршили су у јами Дитковски, Сафаров и командант армије Берзин. Једино је Толмачов, једини од руководилаца Уралског совјета, успео да погине у грађанском рату. На овај или онај начин сви они који су потписали смртну пресуду о стрељању погинули су од метка.

Године 1935 дошао је ред и на породицу Јакова Јуровског. Његова ћерка, лепотица Рима, љубимица Комсомола, била је ухапшена и спроведена у логор. Отац се обратио за помоћ Голошчокину, али ни овај није могао да му помогне. Сад је морао да доказује своју верност партији.

И даље су се другови сретали у Медведевљевом стану и пребирали по успоменама, највише о стрељању царске породице. И расправљали ко је ипак први пуцао. Син чекисте Медведева: „Једном је Јуровски дошао сав ликујући – донели су му књигу која је изашла на Западу где је црно на бело писало да је он - Јуровски – убио Николаја. Био је срећан...“ (Едвард Радзински: Николај Други: живот и смрт, Москва, Вагриус, стр.492-493). Године 1938 у којој се навршавало 20 година од убиства царске породице, у истом јулу умирао је од страшног рака који му је разједао утробу главни убица – Јаков Јуровски.

Син чекисте Медведева: „Отац је говорио да је у последње време Јуровски имао проблеме са срцем, јако се секирао због ћерке. И није могао ништа да учини. Никако није могао да јој помогне“. Умирао је постигавши свој циљ: у Музеју револуције се налазио његов „Извештај“ у којем је стајало да је управо он убио последњег цара.

Праведна казна није мимоишла ни још једног актера крвавог масакра у Ипатјевском дому – Петра Војкова. Овог злочинца је казнио млади осветник и руски витез Борис Софронович Коверда (21. август 1907, Вилно, Руска империја – 18. фебруар 1987, Вашингтон, САД). 7. јуна 1927 године 19-огодишњи храбри гимназијалац Борис Коверда је из ватреног оружја убио на Варшавској железничкој станици совјетског амбасадора у Пољској Петра Војкова. У документарној књизи „Случај Бориса Коверде“ (Препород, Париз, 1927) може се прочитати његова изјава на суду, према којој је рођен у срезу града Вилна 21. августа 1907. године као син учитеља народне школе, есера Софрона Коверде. Место сталног боравка му је било Вилно, а по националности је био Рус православне вероисповести. Завршио је 7 разреда гимназије руског друштва у Вилну. Као ученик гимназије био је и члан уредништва недељника „Белоруска реч“. Није био осуђиван. Од 1915. до 1920 је с мајком био евакуисан у Самари и ту је био сведок ужаса црвеног терора у којем су убијени његов ујак и породични свештеник. Из изјава сведока проистиче да је оптужени почео да ради од 3. разреда гимназије, да је од своје зараде у новинама издржавао мајку и млађе сестре, да је био добар и ревностан хришћанин, да се често исповедао и причешћивао, о чему је сведочио на суду његов духовник о. Јосиф Дзичковски.

Руски дечак је добио истински национално васпитање; још као шестогодишњак, он је, слушајући своју маму учитељицу која му је читала књиге из историје Русије, изјавио: „Мама, хоћу да будем Сусањин“. Живећи у изгнанству, видео је уништавање и поробљавање Русије, његове Отаџбине, и постао ватрени националиста: „Почео сам да читам књиге о совјетској револуцији, почео сам да читам новине, међу којима и совјетске, прочитао сам Красновљеву  књигу “Од двоглавог орла до црвене заставе“ која је на мене оставила велики утисак. Читао сам чланке Арцибашева, као и пољске књиге, међу којима и књигу о глади и схватио ко је крив да је стање у Русији дошло дотле да су људи постали људождери...“ – изјавио је на суду и завршио: „Одлучио сам да убијем Војкова, представника бољшевичке банде“. Ковердин поступак је био свесни чин и врхунац тежњи руске емиграције и дела руског становништва у самој Русији, који су очекивали скори пад бољшевика. Атентати на представнике режима су учестали. Истога дана, 7. јуна 1927, Виктор Александрович Ларионов је бацио бомбу у комунистичком клубу у Петрограду, а у Минску је убијен начелник ОГПУ Опански.

Осим чланака и књиге М. П. Арцибашева „Пишчеви записи“, коју је Коверда читао и која је укључена у процес (садржала је позив омладини да се освети за обешчашћену Русију), на Ковердин чин је свакако утицала и књига познатог емигрантског писца, публицисте и професора Ивана Иљина „О противљењу злу насиљем“ (1925), у којој је аутор разоткрио револуционарно зло савремене епохе у лицу бољшевика и позивао на отпор том злу, чак и када би човек тиме морао жртвовати личну праведност.

Иако у поступку суђења Борису Коверди није отворено присутан мотив одмазде за убиство царске породице, многи овај догађај доживљавају управо у том кључу. „Убиство Војкова је одмазда за злочин. Одмазда, за разлику од освете, како је показала историја човечанства, потиче од Бога“ – писао је његов пријатељ Владимир Дмитријевич Самарин (видети: В. Самарин, „Звездани час. У спомен Б. Коверде“, „Веће“ бр. 27, 1987, стр. 176). И зато је Ковердин чин пример праведног политичког убиства које кажњава злочинца и тиме пресеца могућност да овај чини нове злочине. Опраштати својим личним непријатељима дужност је хришћанина. Борба против зла и неправде, као и одмазда према онима који чине злочине против вере, отаџбине и нације, такође је дужност хришћанина. Тако у једном свом писму свети Теофан Полтавски, нови Затворник и духовник царске породице, богословски исправно пише о нашем односу према непријатељима Бога и народа: „Одговарам на ваша питања. Прво питање се тиче Вашег унутарњег живота: 'Може ли човек имати негативно осећање према непријатељима руског народа и Православној Цркви или треба гушити у себи то осећање, понављајући рећи Божије: Моја је освета и ја ћу узвратити?' Имати негативно осећање према непријатељима Божијим и према непријатељима руског народа природно је. И обрнуто, немати то осећање није природно. Само што то осећање мора бити правилно. А правилно ће оно бити онда када има принципијелни, а не лични карактер, то јест, када будемо 'мрзели' непријатеље Божије и непријатеље руског народа не због њихових личних увреда нанесених нама, већ због њиховог непријатељског односа према Богу и према Цркви и због њиховог нечовечног односа према руским људима. Зато се морамо и борити против тих непријатеља. А ако се не будемо борили, Господ ће нас казнити због наше млакости. Он ће онда своју освету узвратити не само њима, него и нама“.

Ковердин чин одмазде био је строго кажњен: осуђен је најпре на доживотни затвор који му је касније замењен са 10 година робије након помиловања које је добио од маршала Пилсудског. Достојанствено је издржао робију, где је доста радио и учио. После изласка из затвора се оженио и створио добру породицу, а затим се упутио у Краљевину Југославију, где је 1938 године као ванредни ученик положио матурски испит у школи Руског кадетског корпуса у Белој Цркви. Почетак рата Коверду је задесио у Пољској, да би поново дошао у Југославију, а након окупације 1941. године вратио се породици у Варшаву, где је био до лета 1944, када је руским породицама била пружена могућност да се евакуишу у Немачку.

После рата се 7 година, са женом и ћерком, налазио наизменично у Швајцарској, Француској и Западној Немачкој, одакле се породица 1952 преселила у САД, где је до 1963 године радио у листу „Русија“ (Њујорк), а затим у штампарији „Нове руске речи“. У Америци је водио повучен и скроман живот, није се разметао својим подвигом и није извлачио из њега никакву корист. Уосталом, у емиграцији га се мало ко сећао. Умро је 18. фебруара 1987 у Вашингтону и сахрањен је у руском манастиру Ново Дивејево. Његова удовица и кћи које су објавиле материјале у вези с Ковердиним случајем, сада живе у САД.

После ослобођења из пољског затвора 1937 године Борис Коверда из неких разлога дуго није хтео ништа да пише о атентату на амбасадора Војкова. О припреми и самом извршењу подробно је написао тек 1984 године у чланку „Атентат на опуномоћеног представника Војкова 7. јуна 1927. године“, који је био штампан у листу „Руска мисао“.

У целом овом случају фигура Петра, Војкова (право име Пинхус Лазаревич Вајнер партијски надимак „Интелектуалац“; видети о томе подробно у књизи Олега Платонова „Убиство царске породице“, Совјетска Русија, 1991, стр. 118) није била нимало случајна. Рођен је 1888. године у Керчу као син учитеља. Од ране младости је радио у социјал-демократским (мењшевичким) организацијама на југу Русије. Његов млађи брат је 1905. године исцепао портрет руског цара, написао: „Ово сам урадио ја, Павле Војков!“, и извршио самоубиство. Петар Војков је учествовао у терору на југу Русије против представника власти и њених присталица. Бавио се набавком експлозива, учествовао је у атентату на градоначелника Јалте. Због револуционарне делатности је искључен најпре из гимназије, а затим с петроградског рударског факултета. У страху од хапшења 1907. године је побегао у Швајцарску. Студирао у Женеви и Паризу физичко-математички факултет. Из рачуна се оженио студенткињом са истог факултета, кћерком неког варшавског јеврејског трговца-милионера, па је од тастовог новца лагодно живео у емиграцији до 1917.

После царевог пада у пломбираном вагону је заједно с Лењином и другим бољшевицима дошао у Петроград. Радио је као комесар у министарству за рад у Привременој влади, а затим је упућен у Јекатеринбург. Тамо је, као и Троцки, пришао Лењиновој бољшевичкој партији за време преврата 1917 и постао члан Јекатеринбуршког совјета и Војно-револуционарног комитета

По наређењу Лењина и Свердлова Војков је учествовао у стрељању цара и његове породице тако што је био одговоран за „материјално снабдевање“ убиства. Након извршења похлепно је претраживао лешеве жртава да нађе драгоцености. Као добром хемичару, поверено му је организовање допреме концентрисане сумпорне киселине за потпуно уништење лешева.

Један од очевидаца крваве драме, аустријски ратни заробљеник И. Мајер је касније писао: „Када смо ушли (у подрум) Војков се бавио претраживањем стрељаних, проверавао да није неко још остао жив. Свакога је превртао на леђа. Царици је узео златне наруквице које је носила до краја... Када смо дошли нашим кочијама око неколико ватри су седели црвеноармејци. Голошчокин, Белобородов, Војков и Јуровски су стајали издвојено... Пробудили су Јермакова, па су он и Војков почели да одмотавају мртве из шињелског сукна и да их свлаче, при чему су пажљиво претраживали одећу. Јуровски је ставио своју капу на земљу и у њу су слагали све драгоцености...“

Неколико година после убиства Војков је у Варшави у пијаном стању испричао свом заменику  Г. Беседовском како је узео себи за успомену прстен с рубином, који је скинуо с руке убијеног Николаја Другог, па како дуго није успевао да га скине, морао је да мртвом цару одсече прст. Овим „трофејем“ је волео да се размеће у Пољској. То је касније потврдио и иследник Беле армија Соколов који је на месту уништења лешева царске породице пронашао одсечени прст с цареве руке.

Од јануара до децембра 1918 Војков је комесар за снабдевање Уралске области. Организовао је принудно одузимање намирница од руских сељака, то јест, пљачкао и стрељао непослушне. Од децебра 1918. Војков је радио у народном комесаријату за намирнице (опет пљачке и стрељања руских сељака), од марта 1919 је заменик председника Центросавеза. Од октобра 1920 је члан Колегијума Наркомата за спољну трговину и члан управног одбора труста „Северолес“. Један је од руководилаца операције продаје у иностранству по крајње ниским ценама непроцењивог блага царске породице, Палате оружја и Дијамантског фонда. На томе се знатно обогатио. Затим су Војкова хтели да поставе за амбасадора у Канади, али су тамо одбили да приме учесника крвавог обрачуна с царском породицом. Онда је предложен 1924 године за амбасадора у Пољској. У Пољској се тада већ добро знало за његово учешће у цареубиству, јер је до тада већ изашла књига иследника Соколова који је још 1918. године, одмах након што су белогардејци заузели Јекатеринбург, истраживао случај убиства цара и његове породице, као и књига-истраживање генерала Дитерхсена. О томе се много писало у штампи. Пољска влада је најпре одуговлачила с пристанком, али је на притисак Москве ипак пристала да призна Војкова за амбасадора.

И тада Борис Коверда, 19-годишњи несвршени ученик руске гимназије у Вилну, доноси у пролеће 1927 сурову одлуку: непријатеља Русије и руског народа Војкова треба погубити и тај свој задатак је успешно обавио. На Варшавској железничкој станици је испалио више метака у Војкова, од којих су овога два погодила. Војков је убрзо умро у болници од задобијених рана. Након хапшења и саслушања већ 15. јуна у 10.45 је почело суђење. Пољска влада је настојала да се суђење обави по убрзаном поступку и оно је трајало свега 14 часова. У том тренутку јој није ишло у прилог да превише заоштрава односе с моћним источним суседом, јер су се сви у Пољској добро сећали рата са Совјетима 1920. године, када су бољшевичке црвене хорде дошле до предграђа Варшаве. Москва је такође била заинтересована да се случај што пре оконча, јер се бојала понављања „случаја Конради“, који се догодио неколико година пре тога у Швајцарској и који је подигао велику прашину у западној јавности. Тада је бивши држављанин Руске империје швајцарског порекла Морис Морисович Конради (16. јун 1896, Петроград – 16. март 1931?, Африка) убио совјетског дипломату Вацлава Воровског 10. маја 1923 у Лозани. Овим чином Конради се осветио бољшевицима који су у Петрограду побили скоро све чланове његове породице. Тај судски процес се практично претворио у јавну расправу и осуду комунистичких злочина у Русији и нанео велику штету совјетском режиму.

Судска дворана у којој се судило Коверди била је препуна. Било је присутно 120 пољских и страних новинара. Тужилац Кажимјеж Рудњицки је покушавао да цео случај сведе на идеолошки сукоб двеју историјских стихија. Четири браниоца Бориса Коверде имали су другачије мишљење и правим узроком трагедије су сматрали тадашњи бољшевички поредак у Русији. Њихова су излагања неминовно морала да скрену у политичку расправу о безбројним комунистичким злочинима у Русији, чиме су потресла публику и целокупно јавно мњење у Пољској и у свету.

Коверда је признао убиство Војкова, али је изјавио да се не осећа кривим. „Убио сам Војкова због свега онога што су бољшевици починили у Русији. Лично га нисам познавао – рекао је судијама – Убио сам га као члана Коминтерне и за Русију... Одлучио сам да убијем Војкова, представника међународне банде бољшевика. Жао ми је што сам причинио толико непријатности мојој другој отаџбини – Пољској.“

Пресуда је донесена у 0.45: Коверда је осуђен на доживотну робију. Отац је с криком пао пред њим на колена: „Поносим се тобом, сине!“ – и почео је да моли опроштај од њега због свог кукавичлука, сматрајући да је уместо сина требало он да уништи тог џелата руског народа. Публика је била шокирана, жене су јецале, а ни многи мушкарци нису скривали сузе.

Борис Коверда је послат на робију, а Војковљев леш је одвезен у Москву, где су га са свим почастима сахранили крај зидина Кремља. Тамо и данас лежи на срамоту Русије.

Данас још увек нема у Русији ниједне улице с именом Бориса Коверде. Али је зато именом цареубице била је названа једна станица метроа у Москви. Тек 2008 године власти Москве су пристале да престану са изругивањем над руским народом и под притиском руских националиста скинуле таблу „Војковска станица“.

Првим објављивањем код нас записа Бориса Коверде дајемо свој допринос отимању од заборава једног важног и поучног догађаја из руске историје. Његова личност и његов храбри чин неодољиво подсећају на сличан чин нашег Гаврила Принципа и по мотиву, и по начину извршења и по годинама живота, осим што је Ковердина каснија судбина била срећнија.

17. јула 2014 године, на дан страдања свете царске породице Романових

Свети царски великомученици, молите Бога за нас!

 

Исповест Бориса Коверде:

АТЕНТАТ НА ОПУНОМОЋЕНОГ ПРЕДСТАВНИКА ВОЈКОВА

Овај запис је сведочење које има за циљ обнављање у сећању околности и појединости случаја у којем сам морао да будем главни учесник – атентата на совјетског амбасадора Војкова, извршеног 7. јуна 1927. године у Варшави. Око овог случаја је настао низ легенди и нагађања која у већини случајева не одговарају стварности или дају непотпуну или једнострану слику онога што се догодило. Ја сам се уздржавао од оспоравања или допуњавања информација које су се појављивале у штампи, иако већ након ослобађања из затвора у разговорима с пријатељима нисам скривао појединости случаја. Сматрам, међутим, да слика догађаја и право стање ствари морају бити познати историчару који ће се позабавити овим случајем. Осим тога, сматрам да не треба прелазити ћутке ни преко учешћа других лица у овом случају. Сви ти разлози су ме и подстакли да сачиним овај запис.

У годинама које су претходиле овом случају ја сам, као ученик најпре белоруске, а затим руске гимназије у Вилну, истовремено служио у недељнику „Белоруска реч“ антикомунистичког усмерења, који је издавао доктор Арсениј Васиљевич Пављукевич. Ја сам руководио канцеларијом, истовремено вршећи дужност коректора, главног коректора у штампарији и преводиоца на белоруски језик. Пре него што сам прешао у руску гимназију, до 6. разреда, похађао сам белоруску гимназију и добро знам белоруски језик. Зато је мени припала и дужност исправљања материјала који доспева у новине. Пављукевич је био тврди антикомуниста и мене су за њега везивали не само службени, него и пријатељски односи.

У исто време успоставио сам везе и познанства с представницима руских антибољшевичких кругова у Вилну. Посебно пријатељске односе сам успоставио с јесаулом Михаилом Иљичем Јаковљевом који је у то време живео у Вилну, а који је у годинама грађанског рата био командант такозваног „Волчанског одреда“ који је најпре деловао на југу Русије, а 1920. године на пољском фронту. Јаковљев је издавао у Вилну руске недељне новине „Нова Русија“.

Средином 20-их година руска бела емиграција је још увек рачунала на могућност обнове оружане борбе против комунистичке власти у Русији. У активном делу емиграције који је био непомирљив према бољшевизму настајали су разноврсни пројекти и планови настављања борбе и постојало је убеђење у сврсисходност вођења антибољшевичке терористичке делатности. Питање настављања борбе свим средствима често је покретано и у мојим разговорима с Пављукевичем и Јаковљевом. Обојица су добро знали један другог, али пре тога нису сарађивали и задовољавали су се познанством из виђења.

Могуће је да разговори вођени између мене и поменутих лица не би имали последица лично за мене, да се није догодило то да је на дужност совјетског амбасадора у Варшави био постављен Војков – познати бољшевик који је прошао својевремено кроз Немачку у „пломбираном вагону“ заједно с Лењином и чија је улога у убиству царске породице и каснијем уништавању тела убијених била позната из Соколовљеве књиге и других извора. О томе је писала и пољска штампа у вези с именовањем Војкова у Варшави. Па ипак, пољска влада је пристала да прими Војкова у својству совјетског амбасадора, или, како се тада говорило, опуномоћеног представника...

Мисао о могућности атентата на Војкова помињана је у мојим разговорима с Пављукевичем и Јаковљевом све чешће и чешће, и напослетку, почетком 1927. године ја сам изразио жељу да извршим тај атентат. Пављукевич је пристао да ми пружи неопходна средства, а Јаковљев је требало да помогне у организацији атентата.

Пављукевич је располагао ограниченим средствима. Зато се није могло рачунати на много тога с његове стране. О одговарајућој припреми атентата, то јест, организацији праћења Војкова, његових излазака и кретања и томе слично...због недостатка средстава није могло бити ни говора, тако да фактички никакве претходне припреме за атентат на Војкова није могло бити. Истина, у почетку је било предвиђено да се за учешће у атентату придобију и друга лица. Избор је пао на два моја добра познаника чија су ми национална убеђења била добро позната. Али из различитих разлога од тога ништа није испало.

Припремним обавештајним послом требало је да се позабави бивши члан волчанског одреда Константин Шипчински који је у то време одлазио на службу у Варшаву. Њему је било поверено да сазна, по могућности, о Војковљевом начину живота и његовом кретању. Главни задатак је био да сазна где се Војков може срести и како му се може приближити. Почетком маја Шипчински је отпутовао у Варшаву, добивши за трошак 200 злота од Пављукевича.

Ускоро ми је Јаковљев предао пиштољ и метке. Договорили смо се да ћу после атентата причати да сам купио пиштољ од Јудицког, који је радио у штампарији у Вилну и био члан пољске организације предвојничке обуке.

22. маја сам отпутовао у Варшаву, такође са 200 злота у џепу које сам добио од Пављукевича и нешто свог новца. У Варшави сам одсео на један дан у хотелу Асторија у Хмелној улици. Сутрадан сам се срео на договореном месту са Шипчинским и он ме је одвео у стан у улици Бугај, број 26.

Испоставило се да Шипчински ништа није сазнао нити утврдио. Његово даље „учешће“ у припреми атентата изразило се само у томе што ме је одвео до зграде совјетске амбасаде у Познањској улици. При томе, по жељи Шипчинског, „из конспиративних разлога“, нисмо ишли према амбасади заједно, него на 40-50 корака један од другог. Наравно, био сам разочаран увидевши да ништа није учињено и, признајем, у мени је настала сумња у могућност сусрета с Војковом, јер је новац којим сам располагао био довољан само за 10-12 дана боравка у Варшави, а осим тога, нисам смео дуже да одсуствујем од куће, јер моја породица није имала појма где се налазим, а и чекали су ме неки послови. Не рачунајући више на помоћ Шипчинског, одлучио сам да самостално ''обавим извиђање'' и пронађем могућност да сретнем Војкова. Нисам видео другу могућност за то, осим да лично одем у амбасаду или конзулат.

Трећег дана боравка у Варшави дошао сам у конзулат и ''почео да радим'' на томе да ми се изда улазна виза у СССР. То је био згодан изговор да посетим конзулат. Зграда конзулата је имала два улаза – један у просторије амбасадора, а други у конзуларну канцеларију у коју сам се и упутио. У омањем предворју, испред улаза у пријемно одељење, налазила се изолована кабина са шалтером, налик на билетарницу. Чиновник који је у њој седео испитивао је посетиоца, а затим је, притиснувши дугме, отварао врата пријемног одељења или излазна врата која су се затим аутоматски затварала. Без икаквих проблема чиновник ме је пропустио у пријемно одељење.

Била је то уска и дугуљаста просторија с дугачким столом на средини. За столом је на столицама прилично збијено седело двадесетак посетилаца који су попуњавали папире, чекали да их позову или прелиставали совјетске новине које су се налазиле на столу. Поред отворених врата која воде у унутрашње просторије налазио се сточић. Чиновник који је стајао иза њега издавао је обавештења, делио обрасце, прозивао посетиоце и томе слично. Рекао сам му да желим да отпутујем у СССР, добио сам од њега одговарајуће обрасце и анкете и, нашавши место за столом, сео сам да их попуним. Седео сам тако око сат времена, осматрајући ситуацију. Затим сам устао и, пришавши чиновнику, рекао му да ћу довршити попуњавање анкета код куће и да ћу их донети следећи пут. Тражећи згодан изговор, био сам у конзулату укупно четири пута.

Из разговора са чиновником се показало да нема никакве шансе да добијем визу за улазак у СССР «ради школовања тамо» или «запошљавања». Вратили су ми моје попуњене анкете и даља могућност посећивања конзулата је прекинута, јер су могле да настану сумње.

Наравно, нисам сазнао ништа што је мене интересовало. Па ипак, посете конзулату су одиграле важну улогу у даљем току случаја. За време једне такве посете, када сам ја, као и обично, седео за столом и претварао се да се бакћем са својим анкетама, на вратима која воде из унутрашњих просторија одједном се појавио Војков, бацио поглед на људе који седе у чекаоници, ставио руку на раме чиновнику који издаје обавештења и одвео га унутра.

Изглед Војкова ми је био познат по фотографијама у новинама и часописима. Најважнији ми је био снимак у часопису «Световид» у којем је изашла слика целе фигуре Војкова који је заједно с другим члановима дипломатског кора стајао на неком пријему код Пилсудског. Војковљева појава у једном тренутку на вратима чекаонице конзулата за мене је била потпуно неочекивана, те зато није могло бити ни говора о томе да бих стигао да устанем, изађем иза стола и да му се приближим. Али Војков ми се, ако могу тако да се изразим, представио и касније, када сам га угледао на Варшавској железничкој станици, тако да нисам имао више никакве сумње да је то управо он. А тамо, говорећи преурањено, истичем да није све испало онако како сам очекивао и претпостављао.

Дакле, моје посете конзулату су престале. Истина, покушао сам да посетим такође трговинско представништво које се налазило на другом месту, у Маршалковској улици, и да седим неко време у његовој чекаоници. Али убрзо су ми предложили да одем, јер никакакав озбиљан изговор који би оправдавао моје присуство тамо, нисам могао да смислим. Међутим, новац ми је био на измаку и даљи боравак у Варшави је почео да ми се чини бесмисленим.

У Варшави сам сваки дан прегледао неколико пољских листова и руски лист «За слободу». И гле, 3. јуна, када сам већ размишљао о одласку, у вечерњим новинама «Курјер червони», с датумом од следећег дана, набасао сам на кратку вест да «совјетски амбасадор Војков путује у Москву». Било ми је јасно да је, ако Војков путује у Москву, то једина и последња шанса да се сретнем с њим.

Одмах сам кренуо на станицу да сазнам када и који возови иду за Москву. Воз је полазио за Москву у  9.55 ујутру. Почев од 4. јуна почео сам да долазим на станицу сат времена пред полазак московског воза. Најпре сам тумарао око излаза на перон, а затим сам, унапред набавивши перонску карту, двадесетак минута пре поласка воза излазио на перон и шетао се дуж московског воза.

Тако је прошло три дана. До 7. јуна понестало ми је новца. Осим тога, у мени је настала сумња: или ја нисам приметио Војкова, па сам га пропустио, или се он није укрцавао у воз у Варшави, већ на некој другој станици. Одлучио сам да последњи пут дођем на станицу 7. јуна, а затим да се вратим кући у Вилно. Тога дана, скоро одмах након мог доласка на станицу, догодило се нешто што ме је потпуно збунило. Педесетак минута пре поласка московског воза угледао сам Војкова, али не како иде на перон према возу, већ како иде са перона у станичну просторију, у друштву неког другог лица. На Војковљевој глави је био полуцилиндар и био је у зеленом пролећном мантилу. Оно што се догађало није одговарало мојим очекивањима и ја сам био потпуно сметен. Покушавао сам да убедим себе да сам умислио како је то неки придошли путник налик на Војкова. После кратког колебања ушао сам у станичну просторију у коју су се упутили Војков и његов пратилац које сам изгубио из вида. Узбуђивао сам се, журио сам и нисам ушао у станични ресторан где су они у то време били. Не нашавши Војкова, пожурио сам натраг, изашао сам на перон и почео да се шетам дуж воза, као и у претходна три дана. Трудио сам се да будем ближе излазу да бих сусрео Војкова пре него што стигне да уђе у вагон. И мало пре поласка воза поново сам угледао Војкова, заједно с другим лицем које сам већ видео, с којим је он пре тога изашао с перона. Они су у разговору полако ишли поред воза.

 

Касније, већ током истраге, испоставило се да Војков није намеравао да путује у Москву. Тако да никада нисам сазнао одакле се у новинама појавила та за њега фатална белешка које је мене довела на железничку станицу. Испоставило се да је рано ујутру 7. јуна он добио из Берлина телеграм совјетског представника Аркадија Розенгољца који је путовао из Лондона. Розенгољц је протеран из Енглеске после пропасти совјетског трговинског представништва које је носило назив «Аркос». Војков је дошао на станицу да би се срео с Розенгољцем који је пролазио кроз Варшаву. Дошао је пред долазак берлинског воза, дочекао је Розенгољца и они су кренули да пију кафу у станичном ресторану. Зато сам први пут угледао Војкова не како иде на перон, већ како излази с њега.

На тај начин, мој сусрет с Војковом на Варшавској железничкој станици, иако сам га тражио, био је потпуна случајност. Био је ту неки фатум. Јер чак да је Розенгољц пролазио кроз Варшаву дан касније атентата не би било. Новац ми је, како сам већ поменуо, понестао. За куповину перонске карте сам потрошио последњих 20 гроша. У новинској белешци која ме је одвела на станицу стајало је да «Војков путује данас или сутра». Међутим, откако се појавила та белешка био је већ четврти дан.

 

Пошао сам у сусрет Војкову, извадио из џепа пиштољ и почео да пуцам. Војков је нагло потрчао назад, а ја сам потрчао неколико корака за њим, пуцајући у њега, све док нисам испалио свих шест метака које сам имао у пиштољу. Како је касније било утврђено, Војкова су погодила два метка. Војков се пак, потрчавши неколико корака, наслонио на вагон и почео да узвраћа паљбу. Розенгољц је скочио с перона на колосек између два вагона и остао ми је иза леђа. Истичем још да сам претпостављао да Војкова који одлази у Москву можда испраћа неко из пољског министарства иностраних послова, те сам, угледавши Розенгољца заједно с Војковом, помислио да је то заиста представник министарства.

На перону је за време атентата било мало људи и према мени и Војкову су брзо дотрчали полицајци. Мене су ухватили, а Војков се срушио на перон. Један од полицајаца који су ме хапсили ме је упитао на кога сам пуцао. Одговорио сам да сам пуцао у совјетског амбасадора. Полицајац ми на то одврати: «Штета што ниси пуцао у Троцког». Из прозора једног вагона се зачу вика пуна мржње према мени. Могуће је да је то викало лице које је пратило Розенгољца у возу.

Привели су ме у станичну полицијску станицу. Ту су донели и ставили на под рањеног Војкова. Скинули су му кошуљу и врло брзо су га одвезли. Одмах се у просторији појавио Розенгољц који је бацио на сто своју посетницу. У станици је завладао метеж. Почеше да се појављују разна лица. Једно од њих поче да виче на мене, питајући ме зашто сам то учинио. Одговорио сам да сам деловао у интересу моје отаџбине. Онај који ме је питао је рекао да је то «медвеђа услуга». Касније сам сазнао да је то био Сухењек-Сухецки, начелник одељења за безбедност у министарству унутрашњих послова. Врло брзо се појавио истражни судија и почео да саставља записник првог саслушања. Саслушање је трајало више од једног сата. Затим су ме стрпали у такси, између два полицајца, одвезли у затвор «Павјак» и тамо затворили у ћелију.

 

Кроз једно два сата су ме довели у кабинет у којем су се налазила три лица. Једно од њих је изјавило: «Ја сам истражни судија Скоржински, ово су државни тужиоци Рудњицки и Свентковски. Војков је умро од задобијених рана и сада морамо да разјаснимо све околоси овог случаја». Почеше да ми постављају питања. Једно од првих је било, како сам знао да ће Војков доћи на железничку станицу. Испричао сам како је било, то јест, да сам прочитао у новинама о његовом предстојећем одласку и после тога сам почео да долазим на станицу. На овом саслушању Скоржнски није писао записник, већ је само правио белешке на папирима. Саслушање је трајало око два часа, после чега су ме послали натраг у ћелију.

Кроз једно два-три сата Скоржински ме је поново позвао и овога пута је записивао моје изјаве на машини у записник, дајући ми да потпишем сваки лист. Скоржински ме је испитивао и записивао без журбе и пустио ме је након једно три сата, било је то већ усред ноћи. Саслушање и даље састављање записника трајало је још пуна два дана, с кратким прекидима. Морао сам да испричам све о себи. О рођацима и познаницима, по могућности да опишем дане свог боравка у Варшави и како сам проводио време, да испричам о мотивима атентата, припреми за његово извршење и околностима које су га пратиле. Држао сам се схеме коју сам унапред припремио и промислио, то јест, немам саучеснике, нико није знао за моју намеру да извршим атентат, да је главни разлог који ме је подстакао да пуцам у Војкова била намера да се осветим за све патње које је комунистички режим причинио Русији, а Војков је био активни представник тог режима.

13. јуна су ме довезли у суд и увели у кабинет председника окружног суда Гуминског који ми је уручио оптужницу и саопштио да ће се судски процес претресати у ванредном и убрзаном поступку. Као што је познато, након завршетка истраге судске власти су решавале питање у каквом поступку ће се одвијати суђење – у ванредном или обичном. У то време је у Пољској ступио на снагу декрет о могућности ванредног суђења оптуженима који су извршили неке врсте кривичних дела, у која спадају и дела уперена против државних службеника. Војков, будући да је био акредитован при пољској влади, био је формално изједначен са државним службеницима. Судске власти су у том погледу имале слободу избора и обично су се руководиле упутствима владе. Одлучено је да будем предат ванредном суду. Мислим да је тако било учињено по одлуци централних власти које су се прибојавале да ће се судска расправа у обичном поступку од стране окружног суда развући и проширити процес, а то је било непожељно из низа разлога. Пољска влада је тежила да у што краћем року заврши тај за њу изузетно непријатан случај који би могао да компликује пољско-совјетске односе у оно време када је Пољска тежила да они буду добросуседски.

Чврсто сам убеђен у то да ни за совјетску владу није било пожељно проширивање судског процеса и нове могуће компликације, јер је после пропасти „Аркоса“ и других догађаја који су се истовремено десили, на пример, у Кини, настала ситуација која је ишла на руку „новим авантурама“ које су биле за Москву крајње непожељне. Осим тога, Москва се без сумње прибојавала да може доћи до понаљања „случаја Конради“ који је неколико година пре тога у Швајцарској убио из пиштоља совјетског руководиоца и дипломату Воровског. Судски претрес овог случаја трајао је неколико дана и фактички се претворио у процес не толико самом Конрадију, колико комунистичким злочинима у Русији.

Зато мислим да је убрзани поступак мог судског процеса био резултат тајног споразума пољске и совјетске владе. Ни Москви, ни Варшави проширивање процеса није ишло у прилог. Обе владе су желеле да се овај „инцидент“ што пре оконча. Зато је процес испао збрзан, трајао је свега један дан и многа питања су била потпуно заобиђена. То се односи и на званични записник суђења. У новинским извештајима се о процесу може наћи знатно више од онога што је унето у записник судског секретара.

 

Завршавајући овај део мог записа, морам да додам да су поменути у њему А. В. Пављукевич и М. И. Јаковљев погинули под трагичним околностима. Јаковљев који је учествовао у одбрани Варшаве од Немаца 1939 године као начелник штаба у коњичкој јединици генерала Булак-Балаховича, био је ухапшен у лето 1940 године и послат у концентрациони логор Аушвиц. Тамо је под неразјашњеним околностима погинуо у априлу 1941 године. Пављукевич је учествовао у покрету отпора у Варшави, Немци су га ухапсили и стрељали.

Незавидна је испала и судбина Розенгољца који је присуствовао атентату. Он је био један од оптужених на московским процесима 1937 године и стрељан је

 

Превод:

Зоран Буљугић.