Да не прочитах „Лични став“ председнице УНС-а госпође Смајловић „О новцима и новинарима“, која се 24.01.2013. исповедила „Времену“, а „Печат“ пренео у свом електронском издању, не бих ни реаговала на буру коју је изазвало истраживачко новинарство колеге Зарковића из вашег цењеног недељника („Ди су наши ТВ новци“, „Печат“, 18.01.2013. године). Оно што је новост у односу на досадашње „ставове“ госпође председнице УНС-а јесте помак у помињању моје маленкости, што би могло да негде звучи и као одбрана у назнакама, али са задршком и одступницом, која је смештена у реченици: „Хoћу дa кaжeм дa нeћe бити срeћe дoк гoд сe будeмo сoлидaрисaли сaмo сa oнимa кojи нaм сe свиђajу или су нa истoj стрaни кao и ми. Људскa су прaвa унивeрзaлнa. Зaхвaлниje je и лaкшe у дaнaшњoj Србиjи бoрити сe зa прaвa Дaницe Вучeнић нeгo Mилиjaнe Бaлeтић, aли и Mилиjaнa Бaлeтић имa људскa прaвa и ти кojи нису спрeмни дa сe зa њу бoрe, aкo сe и кaдa кршe њeнa прaвa и пoврeђуje њeнo дoстojaнствo, и нису бoрци зa људскa прaвa вeћ пoлитички aктивисти“!? Да је само ова реченица преварила би и мене, али само када бих је површно читала, но читајући цео текст прожет одбраном госпођиног колеге председника другог новинарског удружења НДНВ, друга Грухоњића, нема дилеме, ја сам овде била само колатерална штета која се згодно наместила како би се преко мојих леђа доказала неутралност, равноправност, непристрасност и професионализам – такозвана друга страна! Иначе, морам да кажем, да само у контексту анализе „Личног става“ госпође председнице УНС-а, помињем друга Грухоњића, јер што се тиче самог госпођиног брањеника и његове дугогодишње, хистеричне хајке надамном, он чак не заслужује ни мој презир, жаљење пре! Даљом анализом госпођиног „Личног става“ у контексту одбране друга Грухоњића, председница УНС-а потеже и „новинарска леђа“: „…je ли тeкст‚Ди су нaши РTВ нoвци‘ биo пoкушaj мeдиjскe критикe или дeo пoлитичкe тaктикe? Meдиjски хитaц у нeкoм другoм, вeћeм и вaжниjeм рaту нeгo штo je бoрбa зa прoфeсиoнaлнo нoвинaрствo? Aкo jeстe, a рeклa бих дa jeстe, oндa вaм свимa пoручуjeм дa je нaшoj прoфeсиjи вeћ мукa oд тoг рaтoвaњa прeкo нaших лeђa.“ Ма немојте! Сад сте се сетили одбране „новинарских леђа“ када се неко напокон усудио да дотакне прогонитеље свих оних новинара, међу којима сам и ја, који су износили истину о страдању српског народа!? А моја леђа?! Имала сам их само као мету за ваше батине, и никад „леђа“ која сте ви имали и која и данас имате ви који се међусобом браните, доводите једни друге у студија и на странице новина које уређујете, где високоумно разглабате и одлучујете о свему, па и о мени, без мог присуства и поред мене живе!? Немилосрдни, здружени рат са државним институцијама и Тужилаштвом, који је вођен и који се води, да ли је и то борба за „новинарска леђа“!? Ако сте се сви ви који сте имали јединствен став тако здушно борили против пристрасности у извештавању новинара ратних репортера, како то да сте Милијану Балетић прогласили „симболом ратнохушкачког новинарства“, а Дениса Латина новинара ХРТ-а, који је као ратни репортер читао спискове Срба, чак у УНС-у предложили за новинарску награду усред Србије! На сву срећу Латин нам је осветлао образ и спасао нас још једног понижења одбивши да награду прими!

Када сам горе навела, „помак у помињању моје маленкости“, хтела сам да нагласим да овај Ваш „Лични став“ није први који се и мене дотиче, што директно, што индиректно! Тако сте у преписци са тужиоцем за ратни злочин господином Вукчевићем, дана 19.04.2010. у тексту „Шта је Вукчевић чекао деведесетих“, изнели своју одбрану нападнутих новинара од стране НУНС-а и Тужилаштва (читај државе)! У том тексту, одговарајући на оптужбе тужиоца Вукчевића да УНС не сарађује у откуцавању новинара „ратних хушкача“, „бранећи нас“, не зна се ко је коме више замерао, он Вама или Ви њему, што није дао већи допринос да се српски новинари „који су хушкали на ратни злочин и геноцид“ нађу иза решетака! Ево неких примедби које упућујете тужиоцу Вукчевићу: „Рекла сам да верујем да је акција Тужилаштва политички мотивисана, самим тим што је ограничена само на најлакше мете, новинаре, а избегава питање одговорности политичара, од којих су неки и сада на власти… будући да, ни у мору огавне ратне пропаганде каква је код нас преовладавала деведесетих година, неће бити лако доказати да је неки лажни, злонамерни медијски извештај имао за намеру, и директну последицу, извршење конкретног ратног злочина!… „ Ко је Владимиру Вукчевићу до сада бранио да истражује ратне злочине? Постао је заменик окружног јавног тужиоца у Београду 1993. године… У то је време то Тужилаштво бесплатно добијало по примерак свих новина које су излазиле на територији Србије… У то сам време била новинарка листа „Време“. У „Времену“ је Вукчевић још тада могао да прочита да се на ратишту дешавају злочини, а да српски државни медији хушкају на рат…“! Овоме, госпођо председнице УНС-а, није потребна нека посебна анализа, али да се не би спочитавало како је нешто „извучено из контекста“ најбоље би било прочитати целе текстове из којих овде цитирам, једино што не могу, а да не приметим, то је овај затворени круг од „Времена“ деведесетих до данас!

Мимо ових текстова још сте ме, колико ја знам, два пута и то директно „бранили“! Једном када је надамном кренула хистерична хајка после судске одлуке којом сам поново враћена на РТВ, и једном када сам се лично Вама обратила да ме макар известите зашто сам спречена да продужим чланство у УНС-у! Овај први пут, када се заглушујућа хистерија обрушила на мене као „симбола ратнохушкачког новинарства“, која је „својом ратном пропагандом хушкала на ратни злочин и геноцид“, у једном од низа сличних текстова који су скоро сви пренели, овог пута са „С-медија“ („РТВ Војводина ‚раскида‘ са Балетићевом“, 25.05.2011. године), ево две реченице из текста да њима објасним суштину:

„ Иако је НУНС Тужилаштву за ратне злочине поднео пријаву против Н. Н. лица, ‚медијска хајка‘ за сада се дигла само око једног имена – Милијане Балетић, а новинари и новинарска удружења су подељени у својим ставовима. Док неки тврде да докази за оптужбе које су усмерене ка Балетићевој још нису изведени, други сматрају да она ‘ногом не би смела да крочи у медије’… са друге стране, председник УНС-а Љиљана Смајловић се слаже да начин на који се Милијана Балетић бавила новинарством улази у оквире ратне пропаганде, али за ‚С-медија портал‘’ напомиње да то није доказ да је она починила ратни злочин или геноцид.“ !?

Зашто је директор Радио телевизије Војводине Љубиша Николин забранио приказивање емисија посвећених академику Василију Крестићу, Николи Кусовцу и проф. др Владимиру Балтићу, и поводом тога сменио уредника ДОП-а Владимира Перовића?

После судске одлуке којом сам, шест година касније, у јуну месецу 2009. године враћена на посао у РТВ, на радно место уредника новинара у ДОП-у, како је и правило у тој редакцији, месечно два пута дајем предлоге за рад, у којима тражим да направим портрете личности које су својим делима уписале, и себе и нас, у историју! Хтела сам да, кроз питања, добијем одговор, (и не други о њима, то ће увек моћи), већ – ОНИ О СЕБИ (порекло, породица, дело, ставови, дилеме, поруке), којима бих, у потпуности, одсликала њихову личност и тако направила једну драгоцену галерију ликова која би се приказивала данашњим, и сачувала за будуће генерације. Без обзира на то што су то људи који су по правилу тешки за такав тип емисије, која подразумева улажење у њихову приватност, инсистирала сам сматрајући то драгоценим материјалом.Месецима сам исписивала предлоге (академика, универзитетских професора, песника, философа), главни и одговорни уредник РТВ, Љубиша Николин, са лакоћом их је одбијао!

У фебруару, напокон сам била у могућности да радим емисију са академиком Василијом Крестићем, Николом Кусовцем и проф. др Владимиром Балтићем (универзитетским професором, оснивачем Института за онкологију у Ср. Каменици, оснивачем Студеничке академије, научног скупа на којем већ 15 година у манастиру Студеница, свакога јуна, научници читавога света размењују искуства из области онкологије).

У априлу сам завршавала емисију о академику Крестићу, а у међувремену сам већ направила прилог са Николом Кусовцем, и завршила све неопходне припремне разговоре („претресање“ породичних фотографија и прича, од професије до приватности) за емисију са професором Балтићем.

Када је главни и одговорни уредник РТВ, Љубиша Николин, одгледао емисију (05. 04. 2010.) о академику Крестићу, настало је „ванредно стање“! Академик КРЕСТИЋ је ЗАБРАЊЕН за емитовање! Монтажа снимљеног материјала о Кусовцу је обустављена! Договорено снимање емисије с проф. др Балтићем отказано! Владимир Перовић, уредник Документарног програма, смењен је са уредничког места, уз образложење, дато кроз вику: „Она се види на екрану! Испустио си је из контроле! У тој емисији о Крестићу има елемената кривичне одговорности“!?

Дана, 04. 06. 2010. године добила сам и званичан допис преко писарнице РТВ (бр. 141783), од руководиоца ПЈ ДОП Светлане Миљанић, у којем се налази и Захтев бр. 141578, који јој је главни и одговорни уредник РТВ Љубиша Николин упутио, а у којем се, и написмено, наводи све оно што је господин Николин усмено, о „случају Милијана Балетић“, изговорио уреднику ДП Владимиру Перовићу, и после тога га сменио са уредничког места!

Желим да знам, и да јавност зна:

У ком то судском поступку ми је одузета пословна способност, и одређен тутор, да би неко одговарао „што ме је испустио из контроле“?

Ко је то одређен „да ме држи под контролом“, и зашто његово име, и „држање контроле“, није наведено у Уговору о раду који сам потписала када сам враћена на посао, а у којем пише: ,“… уређује и води целовите програме и емисије у РТВ…“

Поново настрадала на новосадској телевизији, овога пута због емисије о Василију Крестићу: Милијана Балетић

У којем то правном акту пише да је телевизијском новинару забрањено да се види на екрану, или то само важи за мене, и ко стоји иза такве кажњеничке одлуке, која треба да се надамном спроводи? Чија је то кажњеничка рука која ме држи у шаци и после правоснажне судске пресуде којом сам враћена на посао, и из којег то закона црпи то своје право прогона надамном, и задатак да ме „дисциплинује“? Који су то елементи кривичне одговорности у емисији о академику Крестићу? Да ли кривичној одговорности подлежу питања, или ставови академика? Ако је у питању кривична одговорност, да ли сада треба да очекујемо хапшење академика Крестића и моје маленкости, с обзиром на то да г-дин Николин, децидирано у допису наводи чланове Кривичног законика Србије из којих се види запрећена казна од шест месеци до десет година затвора, у зависности од тога, под којим Ставовима наведених Чланова КЗС ће г-дин Николин подвести „ово кривично дело“, звано портрет академика Василија Крестића!? Ко је наредио, и ко је одговоран, што ЈСВ, као државна институција, води кажњеничку политику и прогон других државних институција, и оних који их представљају, као што је САНУ, УЛУС, Медицински факултет у Новом Саду, Друштво лекара Србије? Да ли је то тај задатак РТВ или јој је задатак да информише јавност, прави емисије о којима се прича и гледаоци нестрпљиво очекују; колико уопште таквих емисија на РТВ има? Као новинар професионалац, који је у обавези да се бори за новинарски кодекс, имам обавезу и право да обавестим јавност о оваквом, невиђеном прогону, и спровођењу кажњеничке политике, обрачуна са личностима и њиховим ставовима, од новинара до академика, и обрачуна са новинарском професијом, које, на жалост, није усамљено. Само што људи над којима се у новинарству врши политички прогон, и злостављање, из разноразних страхова ћуте! Што се мене лично тиче, толико су ме плашили и прогонили, водили судске поступке, лепили етикете ратног хушкача (само зато што не одустајем од изношења истине којој сам била сведок, и упорности да јавност информишем о темама које су табуизиране како истина не би била откривена), отима ли кров над главом, сваку реч коју сам изговорила процесуирали као клевету, поједине судије, у вашем правосудном систему, од којих сам тражила заштиту, кажњавале су ме уз образложење у пресуди: „она не може бити обештећена за углед јер она угледа нема“… тако да сам стекла имунитет на страх! Неко очито има моћ, и не одустаје да ме спречи да се бавим новинарским послом, баш за то, што такве емисије, и начин аргументованог обрађивања актуелних тема, које сам радила, имају огромну гледаност! Да ли то значи да ми је сада дата могућност да урадим једну емисију која би послужила као алиби за следећи отказ, што је занемарљиво, ако се узме у обзир да се став академика Крестића третира као табуизирана тема која мора бити строго чувана држана тајна, држана далеко од народа, ради прављења јавног мнења и обликовања свести о спознаји истине из прошлости?! У каквом ми то друштву живимо ако емисију о академику Крестићу треба забранити, у најмању руку, као да је то срамота нације, социопатолошко атаковање на психу нараштаја, погубно за државу и друштво, док су „ријалити шоу“ програми, да их не набрајам, игре и песме, и што је још горе, обрађивање кључних проблема друштва „с врха памети“ у забавном тоналитету, уз аплаузе и смех „пресрећне“ публике и водитеља у студију – право новинарство?! Да ли је то та демократија, транспарентност и независно новинарство? Можда (мада је ово сувишно) нисам политички подобна, с обзиром на то да сам 1994. године стављена „на лед“, 2002. добила отказ, а 2009. враћена на посао – али „неко ме је испустио из контроле“! А, да ми дате ту књигу са правилима о политичкој подобности, да их прочитам, „да се и ја, после 16 година политичког прогона, опаметим“?! Ако све није тако као што сам написала, зашто ми се не дозвољава да радим? Зашто се надамном врши прогон? Зашто ми је, између осталог, и плата одређена са најнижим могућим бројем бодова (3.25), који се даје и уреднику новинару који је тек закорачио у медије, док се другима, на истом радном месту, са истим, макар формалним условима (можда и мањим) даје и 4.50 поена, и ко зна колико још?! Зар ни ово није одраз нечије самовоље према мени, и политичког прогона, али, једноставно – „може му се“!?

Можда се ово не зна, па је због тога тако, зато ћу и проследити ово Отворено писмо свима, па да се види ко ће какав став да заузме!