Зашто се до данас није дошло до, како политичари кажу, трајног и одрживог решења, разлог су погрешно постављане платформе од којих се полазило! Као што је погрешан темељ за сваку грађевину сигуран неуспех и додатне компликације, тако је и погрешно тражити решење овога проблема на линији Београд-Приштина зато што ово није сукоб Београда и Приштине већ сукоб Албанаца и Срба, значи Београда и Тиране и тако мора да се посматра и да се решава!

Следеће што је битно јесте да је тај сукоб могуће решити само на принципу реципроцитета, што је аксиом у Међународном јавном праву, па је необјашњиво да се он до сада заобилазио! У складу са тим, линију преговора треба вратити на тачку на којој је настао проблем, одакле се излио на српску територију, и поставити тамо одакле ће Срби и Албанци равноправно кренути у налажење решења! Једино је на тај начин стартна позиција и Албанаца и Срба иста, а овако је Србима линија преговора гурнута до усред куће, до крајње тачке до које су Албанци дошли окупацијом српске земље и испод те црте Србима се не дозвољава да иду, а Албанцима је признато да је њихово оно докле су окупирали и фактички са те позиције преговарају о легализацији окупиранога!? Улазећи у преговоре на платформи самопрокламованог права Албанаца да туђу територију на коју су се излили имају сматрати својом, што је у дубокој супротности са одредбама Међународног јавног права и Повељом УН, Срби у старту пристају на улогу губитника!? У такав неравноправан однос, народ који држи до себе и истински се бори за целовитост своје територије, не улази! Тражити изговор реченицом да је то реалност, да је нешто друго немогуће, да се закаснило за другачије постављање националног интереса, изговор је неспособног и невизионарског вођства једног народа. А можда и нешто друго!!! Вођство са визијом, платформу за решење проблема свога народа поставља тако, не само да би постојећи проблем „решило за свога мандата“, него тако да и сви они који иза њих долазе, такву платформу, све и да хоће, не могу напустити све док проблем не реше на добробит народа! Такав пример најбоље илуструју Јевреји својом здравицом старом две хиљаде година: „Идуће године у Јерусалему“! Ни Призренска лига којом су Албанци, и то усред престоног српског царског града Призрена, зацртали циљ да окупирају српску територију и претворе је у своју, није смишљена да се реши „за једног мандата“, „да се проблем не оставља следећим генерацијама“, него су је још 1878. поставили и са њом данас дошли до позиције да преговарају са оне линије докле су отели! Значи, добробит, па тек „мандат“! Зашто, како се то симболично каже, Београд стално улази у трку полазећи од позиције коју му Албанци одреде након што освоје нови део српске територије, при томе се не повлачећи ни педаљ назад од окупиранога, с тежњом даље окупације, а онда и нове линије од које ће улазити у следеће преговоре, као што сада полако уводе у игру следећу српску територију на коју су се, по истом принципу излили (Прешево, Бујановац,...), то дефинитивно разумном човеку не може бити јасно!? Оно што је и те како симптоматично јесте и изговор наших преговарача да овакву „реалност“ хоће велике силе!? Да, хоће неке, а неке и неће, па се поставља питање: зашто наши преговарачи стално путују, бораве, стрепе, траже подршку и милост оних великих сила које су довеле Србе у ову позицију и које заступају искључиво интерес Албанаца, а не видим баш да траже преговоре и помоћ нити да путују, осим пред изборе(!?), код оних великих сила које су на страни легалног српског интереса, уз чију помоћ је једино и могуће сачувати нашу територијалну целовитост!?

Крајњи учинак „црвене линије“, коју је државни врх Србије поставио 11.03.2013. у Бриселу, најбоље ће се измерити познатом чињеницом да је на КиМ држава Србија имала све три гране власти и институције, па је све изгубила погрешном политиком погрешних људи који су је водили! Захтевом садржаним у „црвеној линији“, којим се тражи извршна власт заједнице српских општина на КиМ, апсурдно је очекивати да ће неке енклавице и у њима измучена преостала шачица Срба на окупираном Космету „снагом“ добијене им власти „сачувати“ живот, српске светиње и територију, и да ће они урадити оно из чега се држава Србија повукла!? Додатно, премијер Србије Дачић објашњава да „ми тражимо она права за Србе на КиМ, која Албанци имају у Србији“!? Да ли то значи две државе, два народа и две националне мањине у тим државама (?!), ако није, а шта је онда!? Након оваквих појашњења, упорно убеђивање да „нико од нас не тражи да признамо независност Косова и ми то никада нећемо признати“(!!!), шта рећи осим - у праву сте, није ово признавање него одрицање од КиМ, а има ли ту разлике осим у терминологији, господо?!

Истина да се, на овај или онај начин, али дефинитивно, одричемо од КиМ, а да за тај део којега се одричемо ништа нисмо добили, даје стравично освешћење, да се ми ту не одричемо само пуке територије, већ Архангела, Богородице Љевишке, Пећке патријаршије, Високих Дечана, Грачанице,...- себе!? Ако се одричемо себе, у чијем интересу се онда боримо!? Шта је то што је битно за једну државу ако није њена територија и идентитет!? Борба у којој се поклања, или продаје, хиљадугодишњи српски идентитет зарад „боље будућности“, то је распродаја „породичног блага“, а не његово чување!

Албанци су у данашњу позицију дошли претњом и применом силе и страха, окупацијом, убијајањем, паљењем, рушењем, отимањем земље, живота, историје, културног наслеђа, идентитета... Докле!? Такву позицију стечену уз помоћ западних земаља прогласили су „реалношћу“, а ми то понављамо као мантру!? Овакав сулуди преговарачки став подржава се и промовише у медијима у Србији, ако не заједно и отворено са онима који државу воде, оно очито без њиховог противљења, што није да није неки знак!?Оне, од којих очекују овакво понижење и суноврат, кују у звезде, дижу у небо, храбре, називају Де Голом, Черчилом...! Начин којим нас држе под тензијом и еуфоријом понављајући неописиви значај добитка датума за преговоре са ЕУ и наглашавајући однос између датума и „решења“ за Космет, увреда је здравом разуму! Овакво медијско брифовање има за циљ да јавно мнење и сваку српску главу препере, очисти и препакује тако како, не само да се Срби не би бунили, него како би још и подржали и помогли да се агресија легализује, да српски губитак и пораз доживе као коначно решење и победу, да албанску окупацију и интерес сматрају исправним, да отимање своје свете Косовско- метохијске земље доживе као нормално, да прихвате „реалност“ и ослободе се од „баласта“!? Пристанак на такву „реалност“ скандалозна је и недопустива капитулација – не желим ни да помислим да је у питању нешто друго!!!

„Преговори“ овако постављени и гурнути у руке само српскоме народу, уцењујући га да мора дати своју територију да би му ЕУ, која искључиво заступа албанске интересе, дала датум да може и с њом да преговара, нису преговори него пристанак на окупацију! Не постоји рационално објашњење како је могуће дати део државе и историје, део себе, за датум и пут у ЕУ, као што постоји и само једно објашњење за измештање овога проблема из СБ УН у ЕУ која искључиво заступа интерес Тиране која мирно чека да добије све за сада окупирано!

Преговарати са губитничке позиције и чекати победу је сулудо! Очекивати остварење српских интереса, а да нисмо ни тражили ни постављали услове за своје интересе него само прихватали услове за интересе других, чекајући да се „десе чуда“, такође је сулудо! Објашњење како је српски интерес да уђе у ЕУ већи од интереса ЕУ и САД да Србију тамо кооптирају, несхватљиво је, ако се зна да нико, а поготово моћне земље, не раде ништа осим онога што је искључиво њихов интерес! Београд, безглаво пристајући на мантру звану ЕУ као на нешто што је битније Србији него Америци и ЕУ, допушта да нам агресијом отму део државе без икакве надокнаде, или можда рачунамо да нам је надокнада то што ћемо у интересу ЕУ и САД бити стрпани у ЕУ. Или нас можда они тамо под притиском гурају за наше добро, зато што су „мека срца“, а без икаквога свога интереса?! Не мора се бити нешто посебно стручан за међународне односе како би се закључило да се ЕУ и САД не би толико замајавали „српском добробити“ да им цео овај колоплет није у интересу! Е, зато што је такозвани пут у политички савез са ЕУ голи интерес ЕУ и САД, тај улазак, који је већ сам по себи српска жртва, треба бити условљен српским интересом да се сукоб Албанаца и Срба, који је настао њиховом заслугом, реши на равноправној, праведној основи, иначе чему и на који начин објаснити, предају српске територије за туђи интерес уласка у ЕУ!? Како би се све ово, под плаштом преваре, што пре постигло, имамо и врхунац у историји до сада невиђеног лицемерја у којем ЕУ захтева да Србија и Косово имају однос две државе које једна другој ни у чему неће сметати, али не тражи да признамо Косово!!!

Услови испостављени само једној страни нису преговори него принуда из које одмах треба иступити и тражити заштиту међу оним великим силама које у међународним односима поштују принцип реципроцитета, а међу којима Србија има пријатеље! Како објаснити, а да буде убедљиво, то што се Београд одриче овако моћних „адута“ које има, или је опет објашњиво само на један начин!? Ма колико Београд упорно пријатеље албанске стране звао и својим, Србија може остварити свој интерес само уз помоћ пријатеља српскога народа међу великим силама, а не уз помоћ оних „пријатеља“ којих се упорно држи!?

Србија се мора изборити да за оно што Албанцима да, не када то Албанци отму, добије заузврат део територије албанског народа, а при томе се подразумева да је територија албанског народа она која је неспорно албанска, међународно призната са столицом у УН. Све остало је трговина туђим!

Албанци тргујући туђим, до чега су дошли изливањем на српску земљу са претензијом да се даље, по истом принципу, шире и отимају (Прешево, Бујановац,...), показују да су изгубили меру добросуседских односа и однос према нормама Међународног јавног права, као и опасну хегемонистичку црту агресије и злочина против мира, што је најтеже кривично дело по Међународном кривичном праву које је нацистичка Немачка на својим леђима искусила, а због чега су у историји страдали многи народи нашег континента и шире! Пристати на овакав став Албанаца према Србима, проблематично је исто онолико колико је било проблематично пристати на став нацистичке Немачке и то до те мере да се мора сматрати саучесништвом!Ако се хоће легализација окупације српске земље и капитулација Срба, а то је ово што сада имамо у „преговорима“, мора се бити свестан и чињенице да је принудно помирење на неравноправним позицијама апсурд и одлагање сукоба, кад-тад, несагледивих размера!

Реципроцитет у преговорима подразумева да обе стране подједнако добију и изгубе! Срби могу дати део Косова и Метохије албанском народу који се плански излио на ту свету српску земљу, само под условом да за ту територију добију приближно адекватну замену у албанској територији, која би им могла бити замена, и у квадратима и у симболици, и донети им излазак на море преко албанске територије! На тај начин Албанци би легализовали тај део окупиране српске земље, ушли дубље у унутрашњост Балкана и повезали албански народ! Срби би, таквом разменом територија, изашли на море, што би им, на неки начин, потрло осећај губитника у очувању целовитости земље! Само принципом подједнаког давања и добијања долази се до праведног, а тиме и трајног решења, све остало је „градња стабилности“ на губитничком осећају Срба натераних у пораз, што доводи до фрустрирајуће инфериорности нације, а то је увек неизбежни основ за будуће велике сукобе и ратове!

Албанци морају схватити, без обзира на тренутна „леђа“ на политичкој сцени, да је узимање туђега без давања свога, отимање, а отимање, чак и на нижој разини, а камо ли међу државама и народима, зна се како се решава!

Срби и Албанаци, договором и у миру, на праведној основи, треба да исцртају трајне добросуседске границе које би међу собом признали на добровољној бази и тако успоставе дуготрајан пријатељски однос! Та граница на КиМ ишла би линијом која би Србима заокружила простор у којем би остала Пећка патријаршија, Високи Дечани, Богородица Љевишка, Архангели и царски град Призрен, Грачаница, Косово Поље,..., а територију од те линије јужно, југоисточно и североисточно, заједно са Приштином и Подујевом, дали би Албанцима коју би они спојили у целовиту албанску територију! На рачун тако добијене српске територије, Албанци би заузврат Србима дали део албанске југозападне и северозападне територије, закључно са западним делом албанске јадранске обале до линије доњег гребена на рту који се налази изнад 41. степена и 30 минута северне географске ширине! Ова, разменом добијена територија, припојила би се у целовиту територију српскога народа и Србије.

Срби и Албанци, након тако договорених граница, повукли би се једни другима са територије, како би се у будућности елиминисао сваки повод за међусобни сукоб и тако успоставило пријатељство два народа!

Са овим предлогом треба изаћи пред српски народ, зауставити досадашње преговоре, укључити и ЕУ и УН, што значи и све велике силе, које би оформиле Међународну комисију која би на овом принципу реципроцитета повукла линију разграничења између Срба и Албанаца и успоставила трајан мир!

У случају да Албанци и њихови савезници не желе овакво решење, постоји још један пут: да се Срби, уз договор са пријатељима међу великим силама, међу којима је незаобилазна Русија, повуку из преговора и уз такву подршку припремају за остварење свога интереса!